Opštinske novine

Тринаести ред

393

Велики сквер на булевару Војводе Мишишића са бокорима расцветаних јасмина завршавао је госпотствену улицу Милоша Великог и спајао почетак „Тринајестог реда". Тако се зове једна од многих улица овог цасеља са још чуднијим називима. Кад човек сиђе с трамвајске папучице једна му је нога на асфалтираном тротоару а друга у сеоском блату „Тринајестог реда". Идући њоме човек има утисак да се вере оним козјим стазама по кршним албанским горама. Кућице једне као да лебде у ваздуху, а једне као да су у провалији. Левом страном, горе на брегу, ископано је удубљење од неколико кв. метара и подигнута кућа, с горње стране привезана жицом, а с доње подупрта гредама дубоко заривеним у сипаву земљу, која се осипала у бујицама малих речица, које су се сливале у дно рупе стварајући наслаге у облику египатских пирамида, остављајући за собом дубоке бразде сличне планинским сувим потоцима. Нека испала напоље па стрчи, нека опет увучена у брдо. Десна страна упала сва у дубоку јаму те се само кровови виде од кућица, као несиметрични комплекс гомилица црвених црепова. Између кућица зјапе огромне рупе, као бунари, од којих вртоглавица хвата човека кад у пролазу пог/ ;да у њих. Ограде нема, па се често дешава да по који становник ове улице, кад наиђе пијан из вароши, упадне чим се мало поведе у десно. А „Тринајести ред" обилује обожаваоцима алкохола, који се неслано шали кад преузм-е власт над њиховом физичком снагом, не водећи рачуна о последицама њиховог тетурања и саплићања. Зато станица за спасавање често пута посећује ову чудну улицу. Кад је киша или суснежица ту мора поклизнути и најбољи вештак у одржавању равнотеже. Јер једна нога гази на џомбу а друга у рупу. Радници из ове улице, кад крену ујутру на посао, не могу друкчије проћи него један за другим. Главе им отскачу без ритма и такта, као циганска гудала кад свирају у групи. Толико се гегуцају у ходу кад пролазе овом улицом. Једна је страна виша, а друга нижа; човеку се чини да му }е једна нога краћа од друге, па ое' и сам смеје своме необичном корачању, док не изађе на раван асфалт регулисаних улица. 6 Улица је пуна чатрљица и на једној и на другој страни. Нзихови власници су: џамбаси, кочијаши, шкембари, продавци новина, чистачи улица, чистачи ложионица, Цигани-ковачи, Цигани-свирачи и торбари. Закупци су њихових станова: подводачице које издају собе „самицама" нижега ранга, које се за мали новац састају са лађарима, обалским радницима, шоферима, тестерашима, просјацима и скитницама; па онда врачаре; жене које живе од

самаца; а њихови су самци: скитнице, просјаци, (скупљачи старог гвожђа и крпа, препродавци пилића и воћа, коцкари, људи без сталног занимања, који лепе плакате, растурају рекламне и политичке летке, помажу слепим и сакатим просјацима да оду на „посао" и живе од разних других експеримената. Међу њима има и самаца са рангом уметничкога позива, као што су хироманти, графолози, артисти, назови песници и књижевници са дугим косама које одају ексцентричне типове, шиљастим брковима и риђим шпицастим брадицама, какве су носили средњевековни шпански витезови. Онда самаца из „виших" друштвених кругова, као предратни пензионери, који никако не убрајају себе у пролетере, већ у бивше чиновнике; па онда бивше кафеџије и пропали трговци, који су некада стајали на врло високом друштвеном положају, а сад живе од милостиње својих рођака који још увек добро стоје и живе по унутрашњости. Већином власници кућа издају празне собе Арнаутима, који тестеришу дрва, продају бозу, алву, кокице, кикирике итд., или чистачима обуће, или Црнотравцима и Личанима који преко лета раде на грађевинама и станују у групама. 7 Често пута кад је поледица долази долома у овој улици. Људи који се поклизну инстинктивно се, у оном лелујању, хватају за прошгаце од ограда на левој страни, па настане жучна препирка између власника и пролазника. Власници протествују јер им се ограда разваљује, а пролазници опасношћу по свој живот правдају своје право што морају да се хватају за ограду. И онда крв и нож међу њима. Придржавајући се крадимице за расклиматану ограду, обазриво осврћући се да ме когод од власника не примети, извукох се до првог ћорсокачића кцји се издвајао из ,,Тринајестог реда" између две чатрљице излепљене блатом измешаним са плевом. Из тога сокачића улазило се у један затворени и мрачни ћумез. Ушао сам унутра и под ногама осетио чворуге од блата што су их ногама наносили станари ове куће, а које су нарасле као кромпири побијени у земљу. Помрчина као тесто. Ништа се није видело. У дну сам спазио само једну сребрну звезду која је подрхтавала и, што сам се ближе примицао к њој, све више расла и ширила се, као зеница мачијег ока кад улази у дубљи мрак, док се на крају не пргтвори у |један широки отвор између ђумзза и супротних врата, иза којих се указа комадић мутнога неба. Отвор је давао утисак неке распукле стене на пећини кроз који су се назирали сури облаци који су брзо промицали ка западу. А испод њих су грозничаво подрхтавале оне две дебеле жице, које су биле привезане за кућу и придржавале њене несигурне темеље.