Opštinske novine

Туберкулоза и њене последице

487

није ништа друго до једна борба и чини му се да се с њом већ ухватио у коштац. Ма како велике органске промене да је болест изазвала код шега, прва и једина његова брига је да победи свога непријатеља. Стога сваки застој, а тим пре и најмања побољшањд његове болести која су уосталом, врло честа, за њега је већ један сигуран знак победе. Ово поуздање у себе и нада на оздрављење објашњавају еуфоркју, добро расположење туберкулозних болесника до краја њиховог живота. * * * РЕЗИМЕ Из овог разлагања о туберкулози треба запамтити: Туберкулоза је заразна, хронична и преношљива болест плућа, проузрокована Коховим бацилима. Ови бацили имају на нас двојако дејство: по природи су отров и нападачи а по невољи маја и заштитници. За појаву туберкулозе треба два чина: први је зараза организма а други је појава болести; овај други чин врло често изостаје јер клице туберкулозе не могу увек после заразе да изазову и болест, и онда у организму остају само као зараза, која силом околности прелази у мају и штити нас од туберкулозе. Тако организам стиче имунитет против туберкулозе. Према томе, туберкулозној зарази су изложени и подложни сви људи без разлике, док туберкулози само они који не носе у себи ову заразу — мају т.ј. који немају туберкулозни имунитет. На жалост, овај имунитет није ни чврст ни трајан, јер се лако квари. Имунитет против

1'уберкулозе траје дотле докле га ми сами ЧЈФамо, а то значи док је отпорна снага Иашег организма довољно јака да туберкулозну заразу одржава у стању туберкулозне маје. Међутим, ми се за то врло мало бринемо. Напротив, било из незнања или случајно (неком болешћу), било из невоље и нужде или из беса, из беса поглавито, ми чинимо све да бисмо отпорну снагу нашег организма толико ослабили да он не може више да контролише св<оје заробљене клице, и ове онда из стања маје понова прелазе у стање отрова-нападача и туберкулоза се појављује. Туберкулоза, дакле, није ништа друго до израз физиолошког дефицита, банкротства. Туберкулозна зараза је дело бацила, т.ј. медицинског порекла, док појава туберкулозе је дело самог човека, т.ј. друштвеног порекла, и сваки је за своју туберкулозу крив сам. Туберкулоза је, дакле, једна заразна друштвена болест или, још боље, један друштвени порок, зло, које се може избећи. Према томе, лечење једног зла таквог порекла и обима захтева и подухват одговарајућег замаха. А то значи да за лечење туберкулозе треба организована сарадња и појединаца и заједница свих друштвених слојева: и здравих и угрожених па и самих тубзркулозних. Здрави ће угрожене подупирати и крепити, а болесне лечити; болесни пак штитиће једне и друге од заразе. Зато се лечење туберкулозе зове борба против туберкулозе, у којој морамо сви учествовати као у обичном рату за ослобођење. Ако цивилизација шири туберкулозу, култура је сузбија и данас. Култура једног народа мери се још и по његовој смртности од туберкулозе: културнији је онај народ који мало умире од туберкулозе. Д-р Љуба Д. Стојанознћ