Opštinske novine

632

Београдске општинске новине

отпутовала, а да ли на свадбени пут са директоровим сином, или сама, или са родителзима, то није знао. И тако протекоше дан за даном. Он се увуче у своју љуску, опет мораде да нареди себи: заборави! Скретао је свој поглед са сретних парова да се не би потсећао; није смео дуго да остаје у парку да га не би опомињао и на његово лепо доба. А како га је тетс рцао посред срца шум његовог мотора, Кнапу тако познат шум, на којем је други недељом изводио бучне и враголомне акробације! Чему сада да управи свој животни смер? Ни Беле, ни летења. На сваком лицу из раније своје околине могао је да прочита: истрага, истрага!... * Кнап је омршавео, побледео, изгубио боју и израз. Јесен је дубоко освојила; небом су јурили облаци. А тако је било и у његовој души. Вај! Зар тако брзо прођоше они лепи дани? XV ...Грануло је ново пролеће: заплавило се небо, озеленила земља, набујале, рекло би се, набрекле воде; Сава и Дунав су јуриле брже него икада, журиле се не стижући чисто ни да се осврну на обале, већ су озбиљно одмицале даље. Необично занимљиво је гледати то са престоничких бедема: како надошле реке у пролеће грабе своме циљу: Као змија у бегу што вијуга својим телом, тако и широки костур Дунава пољуљкује, угиба се и жури, жури трком... Куда ли тако јуре воде? Али пролећа у ваздуху, у висинама! Тамо где још никада није крочила људска нога, тамо у пределима вечите, свемирске тишине и величанствености, пролећа, ближа сунцу — она су неописива! Ваздух је згуснут, модрикаст, опојан; облачићи, као бела божија стада разасута по пространству, отварају огромне видике, визије неизмерности. — Некада се под вама изгуби и земља, застре је какав облак, а над свима странама тад пукне — васиона. Ко би желео да се увери како је наша личност малена, како је живот ништавно кратак, како су такозване земаљске величине сасвим безначајне, ко би, кажем, желео да осети само за један сат дах свемира: мирис вечности и крајичак простора, тај треба у пролећни дан да узлети на пет хиљада метара ван земље и да пробави тамо, ван људских и животних домашаја, један сат. Вратио би се преображен, прожет нечим што земни људи. никада неосете. Понео би отуда на себи дах онога вечнога неба, дах васионски, преиспољни, дах бића које успето милионе година под собом гледа вековну трагедију земље... Тај дах узвишује. Диже човека над свакидашњицом и отшкрињује му трачак копрене са тамне вечности.

Такви пролећни дани су настајали ове године. Сунце је миловало земљу, ваздух постајао топао, а земља се покретала, као жива, оваплоћена тим божанским изливима. Све се на њој будило... Али Кнап је остајао ћутљив, затворен у се као пуж у љуску, да ништа не осети од свега тога. Видео је он већ ко зна по који пут у животу, уверио се на себи, да не сме човек много да осети среће наједном, не сме, јер онда нагло дође несрећа. Он је већ свако задовољство платио испаштањем. Зато ни сада није смео да се подаје осећањима која су с пролећем избијала из њега, сузбијао их је, повлачио се у се и скривао од света. Шетао је сам пар" ком; и то у оно време кад никога није било: дубоко у ноћи. Разне мисли су му долазиле тада, као никада пре тога: да је живот људски нешто мајушно, ништавно, као и живот муве; да се овај месец што сија над полутком земље нагледао милијарде живота, милијарде покољења, која су сва одоздо упирала своје погледе горе — ка сунцу..., да су сва она та покољења — била и изумрла, а на место њих долазила нова, међу којима је и он... Па даље, мислио је, ево: сва та ишчезла покољења свих раса и народа, све су то били људи, бића са срцима и умом, и имали су разуме се — и своје љубави и своје тежње, своје болове које су сматрали непребродивим... Па где су сада? Да, где су сада ти светски боли и уздаси? Где су толике љубави, и толике снаге, толике младости?... Ледовски му је говорио о свему томе. — Где су, јест, где нестадоше толике жарке љубави, као и ова његогова?... Лебде у висинама?... Леже доле покопани? Да, све лежи доле под ногама нашим, све је на земљи постало и на земљи остаје; ван ње не допире ништа, сем што ово сада, са ње узлеће човек... Кнап се побојао скоро тих мисли, али је ишао за њима; јер у колико су му оне отварале огромне видике за људске појмове, у толико му је његова сопствена невоља бивала незнатнија. Она је збиља и незнатна — помисли Кнап, — Па, тако је! Шта је у ствари то „ војна истрага"? Онај бедник Стојко и други и трећи... шта су они? Ледовски га је био научио да људе не треба да мрзи јер су то јадници, ситни, још у полу-мраку, дакле мизерија коју пре треба жалити. Данас је нека сила, ауторитет: све му се живо клања, а преко ноћи му се загнојило слепо црево, и она људина се превија у болу као црв, превија се неколико сати, настаје борба организма и нечег невидљивог и — долази смрт — такозвана. Шта би са оном силном људином — која је сејала страх и трепет око себе? Постала лешина, одвратна мртва телесина, као обаљен храст, модра, надувена, искежена. Зар то може неко да мрзи? Зар ту лешину коју ће кроз дан-два црв гристи, а кроз годину дана, да, само кроз годину дана, па неће бити ни те-