Opštinske novine
7*
Пилот-потпоручник Кнап брани Веоград
633
лесине, већ — буди бог с нама полупоједен леш, наказа, коју нико не би познао; а кроз десет година — црна земља!... Ето, то је човек. Па зар га мрзети! Не, жалити га треба, као што вели Ледовски, жалити сва људска бића. Да жалити, јаднике! јер умиру са жељом на уснама, са послздшом мишљу упућеном Богу — што се зове молитва — за спасење. Боре се, боре са смрћу, од памтивека, боре се, неједнаком борбом, и подлежу, а задњи дах упућују Богу: Боже, спаси ме! Или, што је још комичније и драматичније, мајка на умору са својим последњим дахом изговара речи: Боже, спаси ми децу! А чему да их спасе, колико да остану за њом — десет, тридесет, педесет година! Па зар је то спас?... Кнап се већ губио у тим мислима, желео је да их прекине. Он је био реалан, и изазивао их је и ишао за њима колико су му оне отварале видике и чиниле да његова сопствена невоља испадне мања... али даље не. Чак и оно Ледовскога: да човек не заслужује да се мрзи, и то није капирао, он нипошто не би могао да се ослободи мржње према, рецимо, директоровом сину, иследнику Стојку и помало и команданту... јер, на крају крајева, они су му зашрчали живот, а шта има важније на овом свету од живота? Кнап као да опет беше ухватио нит мисли: а, тако дакле упита се он, — живот је најважнији... Ледовски каже — он (наш живот) се појавио само једном у вечности, кроз милионе година, само једном. Једном у милионе година Кнап је понео главу на својим раменима, постао од ничега, угледао светлост сунца, стасао до зрелости и живи свој век... једном, једини — а и тад му
не даду. Ту смо дакле — говораше он сам са собом — не даду ми да живим, а ко? Па ти, такви: Стојко, директоров син... они су отели Белу, а тек са њом живот је имао пуног смисла... „Ти си, друже, слабић, кад не можеш да се бориш и да избориш своје право на живот" — неко му дошапну... ,,Бори се мушки, јуначки, бољи си од свих њих"... Бори се за Белу, да ти она припадне, истакни се, прослави се... Да, да, ти имаш у себи снаге, донео си је на свет довољно, само је умеј разумно да употребиш. Прослави се — и Бела је твоја. Она ће ти бити жена и тад, тад би твој живот био пун... твој секунд који је синуо једном у милијарди година, откад месец гледа драму на земљи... засјаће пуним сјајем, ти ћеш га срећно изживети... — И учинићу тако, зарече се Кнап. Уздахну ваздух као да удише снагу, као да је прикупља за борбу. Зора се већ беласала, пролећна, кад он оде на спавање, са главом пуном неразумљивих и разбуђених мисли. Многе од њих није разумевао, или само упола. Да је могао да прочита, месец му се осмејкивао. Можда су му његови флуидни зраци и изазивали оне чудне мисли које он није разумевао, мисли које су му показивале пут ка животу, ка том једином благу, а Кнап се баш окренуо сасвим супротно од тога пута. Сасвим на другу страну! Али он није могао да докучи шта му то месец шапуће. Или му је можда било тако суђено, то му је био крст... Живорад Вукосављевић (Наставиће се)