Opštinske novine

ЈНринаешш,

23 Ишли су Сарајевском улицом. Напољу је падао јужни снег, који је влажио. Они су се заклањали под стреје старих кућерина турскога стила. Из утроба извиканих кафаница чула се дрека кафанских певачица, чији је рапави, неартикулисани глас парао уши пролазника. У великим кафанским ардун-капијајама стајале су посрнуле жене у танким цицаним хаљинама, полубосе. Цвокотале су зубима и чекале „муштерије" да направе ,,пазар" за кору насушног хлеба и „собу" коју морају унапред да плате, да би имале право на преноћиште. Оне су оцењивале пролазнике и хватале за рукав кочијаше, амале, тестераше, људе са дна, увлачиле их у капију и отворено им нудиле своје тело за мизерну награду. Они су радо пристајали и одлазили са њима у штале, и шупе које су се налазиле по механским двориштима или у оне бедне кафанске собице у којима су оне у групама становале као „самице" код жена које специјално живе од тога. Милета се згрозио од њихова лица и тела, а у души је осећао сажаљење према њиховој беди и судбини. — „Чији ли је то грех?" — Питао се у мислима Милета, а савест му је већ учинила једну алегоричну алузију на друштво, систем, цео људски живот и цео свет. Јасминка је гледала у страну и презирала њихове гадости. Хоризонт њене савести и разума није ишао тако далеко да види где лежи прави узрок таквог живота. Кроз њене мисли прострујала је само једна реченица: — „Београде, како ли си пун беде и мизерије!" 24 Ишли су журно. Кроз густу маглу суснежице једва су се назирале уличне сијалице. Кад су стигли у велику госпотствену улицу, Јасминка се заустави пред оном палатом што је Милету одушевила својом величанственом лепогом. Она завуче кључ у браву и отвори их. Милета се запањи! — Уђи! — Рече Јасминка, која примети да се Милета збунио. — А, нека, хвала... — извињавао се Милета, јер је налазио да није довољно пристојан

за такав један великашки дворац, који је изнутра бљештао од мермера и украса од оникса. — Ја ћу сад право у свој стан... — И хтеде да пође, али га Јасминка ухвати за рукав и поведе са собом. — Ајде ти са мном! Код куће нема још никога, сем настојника и куварице. Ја сам сама. Господа су отишла на Авалу. Позвани су на неки банкет и тамо ће можда целе ноћи да остану. Ми ћемо седети, разговараћемо.... Скуваћу ти чаја... Милета је ушао, али кад му сјај мермера засени очи он хтеде да се врати. Јасминка му својим благим очима осујети бегство. Он поцрвене. Осетио је да се осрамотио. Ипак је веровао да његова каљава нога није достојна да гази по таквом раскошном тепиху, који се таласао преко белих, мермерних степеница. „Какав диван тепих", — помисли он у себи, — „а ја газим по њему са оваквим блатњавим ципелама! Каква штета. Кад бих ја имао овакав покривач..." И већ је кројио план како би га могао украсти, иако није имао храбрости да то и стварно учини. „Други свет!" — Прошапта он у себи, а очи су му играле и летеле свуд по зиду. Чудио се претераном раскошу и дивио се лепотама. Рељефи, фреске, фантастичне игре измалане дивним бојама на стаклу. Ушли су у претсобље. Опет драгоцени дрворези. Читаво богатство. На зиду уметничке слике са широким, скупоценим оквирима, које претстављају дивне пејзаже, мртву природу, оријенталске и босанске мотиве, разбуктале страсти, акт, итд. Пролазили су кроз многа одељења. Ушли су у салон за картање, чији је под био од живописно насликаних карата у дрвету. Милета, пренеражен, трже ногу, којом је хтео да коракне у салон, јер му се учинило да ће каљавом ногом да нагази на нов шпил карата разбацаних по паркету. Он се саже и поче да чепрка и да гребе по иатосу ноктима трудећи се да их покупи и подигне. Жучно је копкао ноктима једног „пуба" који је био чврсто углављен у дрвету. Јасминка се доброћудно насмеја. Он поцрвене и диже се постиђен. Никад није видео такве салоне.