Opštinske novine

Тринаести ред

635

Био је поражен овом оптичком варком, која га је жигосала као простака и осрамотила пред њом. То га је жестоко увредило, па ипак се чудио и дивио оној руци која је са толиком убедљивошћу могла да створи халуцинацију код човека да не гази по обичним шареним сликама, којима је соба патосана, већ као да гази по читавом брду растурених карата. „То је салон за картање", — објашњавала му Јасминка успут, иако он није испољавао своју радозналост. Ушли су у други салон. И ту је Милета доживео скоро исти случај, само мало у блажој мери. Тек што је откинуо очи од чудотворних карата просутих по поду, а већ му се учинило да ће да нагази на неког пиона, лауфера, краља или краљицу на безброј шаховских поља која су лежала на поду у новом салону. „Ово је невероватно!" — помисли он у себи, али се потруди да забашури своју забуну. — Привиђење... Шта ли је ово?!... — рече Милета. — То је сала за играње шаха, — рече Јасминка и отвори и друга врата, која су водила у салон за домине, чији је под био израђен од белих коцкица оникса у виду домина са безброј црних поена. — А ово је сала за играње домина... Милета се више није чудио мајстору који је створио ову уметност. Али раскош београдске госпоштине бацио га је у дубоко размишљање. 25 Били су већ у соби за млађе, кад је Милета чуо електрични прекидач који је шкљоцнуо. Вода је брзо почела да струји у електричном казанчићу за чај. Јасминка се трудила да свога госта услужи са свима церемонијама, као и своју господу. Чај са слатком у засебно1 тацни и са бисквитима. Али Милета је гошћење примио врло хладно и без воље. Није се осећао добро. Нешто га је притискивало. У лицу је добио необично руменило, као да су му ббрази горели од неког стида. Осећао је неку језу, умор, укоченост и болове у леђима. Савлађивала га нека малаксалост и главобоља. Нерасположење је расло, али он се трудио да га пред Јасминком не испољи. Она примети на његовом лицу да му није добро па устаде и отвори прозор. У собу покуља чист ваздух с мирисом зеленог лишћа и липовог цвећа. Милета приђе к прозору и зину од изненађења. Није могао својим очима да верује. — Да ли је ово сан или јава? — питао се у чуду! Учинило му се да се пред њим стварно одиграва Шекспирова алегорија „Сан летње ноћи". Богата флора и фауна указа се пред његовим суморним очима, — намештена на огромној тераси куће, покривеној стакленим кровом, са инсталираним парним

грејањем, — која је бујала, цветала, и мирисала као право пролеће под мајским сунцем. Птице су летеле и певале, а лимунови сазревали. Из фантастичног врта куљао је мирис расцветаних ружа и љиљана. Он уздахну, а из уздаха му се пролише жучне и отровне речи: — Нисам знао, до данас, да у суштини постоје два Београда1 Да, Јасминка. Ти се чудиш, али ја велим два Београда. Један град, али два Београда; један народ, али два света! То је теби мало чудно, али је — истина. Да, — невероватна истина... И он једним силовитим покретом дочепа свој похабани капут и навуче га на себе. — Здраво, Јасминка, ја ћу да идем!... — Па зар већ?!... — зачуди се она што тако брзо одлази. — Морам. Не могу више да издржим овде. Тешко ми је. Хоћу да идем тамо у свој свет. Ја презирем ову вештачку раскош. Данас или сутра... — Ту Милета прекиде своју реченицу, јер није могао да је изговори од једа и неке грудве, која му беше у грлу запала. — Не, нећу то теби да кажем, — продужи он врло благо и оптимистички. — Морам да идем, Јасминка. Идем да се одмарам, а сутра ћу на рад. Чека ме велики посао. Трудим се да зарадим неку парицу па да створим себи мало бољи живот. Али то се постиже само борбом. Крвавом борбом. Не можеш, Јасминка. Награда је врло мала, бедна, а од нас се тражи много. Врло много. Оно мало цркавице, што знојем и муком зарадим не стиже ни за голи живот. Решио сам се да одем на пролеће на море. Још никада нисам видео море, али ипак знам како је тамо. Знам да је лепо, знам да нема снега, зиме. Чуо сам да је тамо увек топло, да увек греје пролетње сунце. Причају да тамо усред зиме зру лимунови и наранџе... Па ћу и ја да одем тамо, да се настаним негде на обали. Гајићу пчеле и ангорске зечеве, па ћу живети од продаје меда и вуне. Не, Јасминка, немој ти да мислиш да сам ја нека сањалица, која се загрева само илузијама. Прво ћу саградити једну малу кућицу од крша, а у њу ћу... Милета ту прекиде реченицу, али је Јасминка инстинктивно чула његове унутарње речи које је само помислио, а није хтео да изговори: „А у њу ћу довести тебе." Она је са заносом слушала сваку његову реч и већ је стварала претставу и маштала о малој лепој кућици на обали плавог Јадрана; о малој баштици са палмама, лаворикама и наранџама, а у н>ој кошнице са пчелама и кавезићи са белим ангорским зечевима... О њиховом идеалу... И као у сну прошапута: „Како су овде горки залогаји..." — Не очајавај, Јасминка, — рече Милета, као човек, који хоће да улије утеху и наду. — Доћи ће и наш дан. А то није далеко кад