Opštinske novine

Испитивање прошлостм Београда

Многи су се бавили проучавањем прошлости Београда, изнети су многи подаци, али све то још не даје могућности да се напише исцрпна историја наше престонице. Оно, што је објављено, то су махом фрагменти у чију се анализу и дубље проучавање није улагило. И сам политички живот, који би требало да буде најјаснији, још је нерасветљен. Није усамљен случај да се о извесним људима и догађајима данас друкчије суди но пре 3040 г. Пронађена документа из основа су изменила ранија схватања. Има више узрока што нам прошлост Београда није позната. Најважнији су ови: 1) Архиве су сасвим, или већим: делом упропашћене. Београдска општина уопште нема старе архиве. Кад је 1858 г. изгорела општинска зграда, онда је са њом и сва архива уништена. По други пут, за време Светског рата, архива је продавана на кило бакалима и ложене су њоме пећи. Тако је за свагда нестало драгоцене грађе, уништена је историја. 2) Има архива које још нису испитане, као у Министарствима, Првостепеним судовима и Управи града Београда. Од нарочитог интереса може бити архива Првостепеног суда за округ београдски која још лежи нетакнута. Пошто је тај Суд све до 1845 био надлежан и за варош Београд, то би се у његовој старој архиви могли наћи драгоцени подаци. Архива Окружног суда за град Београд постоји од 1845 и добро је сређена. Преглед тих архива могућан је само по одобрењу Министарства правде, али оно га још не даје. 3) Штампа прошлог века била је врло мало имформативна. Тај недостатак нарочито се запажја у штампи до 1860. Савременицима оног доба прилике и догађаји изгледали су обични и без вредности да се забележе. Колика је у том погледу разлика између ондашње и данашње штампе! Нашим потомцима после сто година лако ће бити да пишу историју нашег доба, јер ће имати у изобиљу података и фотографија. У старо доба на слике се није никаква пажња обраћала. Ми не знамо како су 1862 г. изгледале капије: Сава капија, Варош капија, Стамбол капија и Видин капија. Никоме онда није пало на памет да нам изглед њихов у слици остави. Немамо ни слике старих чесама и многих важнијих зграда које су давно срушене. Све се то сма-

трало за безначајно. Политичким догађајима поклањана је велика пажња и зато су нам они и највише познати. Што је штампа била таква, не треба се чудити. Она је била у првој фази развијања и правих новинара није ни било. Пре треба замерити управљачима државе који нису хтели, Али нису умели да штампи даду добар правац. 4) Мало је људи из доба до краја прошлог века који су се бавили испитивањем прошлости Београда и који су се сетили да бележе фазе кроз које је престоница у свом развијању пролазила. Нешто мало су дали података: Стевча Михаиловић, Јован Мишковић, Милићевић, Виловски, Коста Христић, Влад. Ст. Каћански и Дим. Ц. Ђорђевић, а остали: (као: Јеврем Грујић, Јован Ристић и Гарашанин) бележили су политичке догађаје. Коста Христић лепо је почео да пише, али се тога сетио пред крај свог живота и писао је на основу сећања. Исти је случај и са Младеном Жујовићем, који је могао много да да, али му није пало на памет да поред политичких ствари изнесе и друге. Нарочито би било интересантно да је изнео свој рад у општини у којој је, као управник вароши, био и претседник од 24 септембра 1840 до б августа 1842. То вреди још у већој мери за Влад. Ст. Каћанског и Дим. Ц. Ђорђевића. Београдска општина није имала среће да њени претседници описују свој рад у општини. Можда је то било и због тога што су сматрали да је то непотребно, попгго постоји архива; али за нашу несрећу, ни архиве нема. Ни штампи није падало на памет да доноси извештаје са одборских седница. Тек од 1872 и 1873 „Српске новине" објављивале су рад општинеког одбора, а од 1882 то су редовно чиниле „Општинске новине". Захваљујући њима, познат нам је период од 1882 па све до ратова, када се је Београд од источњачке вароши преображавао у модерну. Управа вароши била је исте среће као и општина. Ниједан управник прошлог века није довољно бележио о Београду. Кад се зна да је управник био поверљива личност, поглавито Двора, онда се је заиста имало шта и записати. У овом веку нешто мало је дао Божа Маршићанин, али то је била чиста политика. У описивање прилика у Београду ни он се није упуштао. Нешто мало дао је Коста Христић из записа свога оца Николе Хри-