Opštinske novine

Сто година средње наставе у Београду

625

абдицирао и радикали дошли на власт, ,,Нада је обновљена. * * * У периоду од 1893-1903 год. међу ђацима I Београдске гимназије било је највише 500/0 Београђана. Око 20о/ 0 је било из Босне, Херцешвине, Старе Србије и Македоније, Црне Горе и из Аустро-Угарске. Било је већ и ђака — избеглица из Истре. Задојени идејом о ослобођењу Српства и уједињењу Југословена, они су доносили собом борбеност. У I Београдској гимназији омладина је нашла одличан терен за развијање својих националних стремљења. Око 30% ученика било је из свих крајева Србије. И они су били веома борбени и са друговима из Босне и Херцеговине били су увек први у национално-политичким демонстрацијама којима је ово раздобље обиловало. Мржње на Турке нестало је. Омладина је већ почела да гледа симпатично на Турке као на чланове Балканске заједнице народа. Главни непријатељ видео се у Аустро-Угарској и омладинска акција је се каналисала у томе правцу. 10°/о ученика су били Мојсијеве вере Београдски Јевреји. У демократској Србији, пуној верске толеранције, они су се добро осећали и данас има у Београду угледних Јевреја који су матурирали' у I Београдској гимназији, међу њима и еам врховни рабин — Др. Исак Алкалај. Сви су они изнели најбоље успомене из ове гимназије. Национални идеализам хвата све дубљи корен међу средњо-школском омладином, не само у I Београдској гимназији, већ и у гимназијама у суседној Монархији. Школске 1893/ 94 године мат;уранти I Београдске гимназије добијају апел матураната из Новога Сада и Сремских Карловаца. — Да се сви Срби-матуранти у реалкама и гимназијама, широм целога раскомаданог Српства, крајем школске године састану у Београду, да се упознаду, да се загрле и да се завере: да ће цео свој живот посветити слози и раду на добро и срећу Српскога народа. Апел је прихваћен. Један одбор од тројице матураната I Београдске гимназије отишао је о Божићном распусту у Нови Сад и у Сремеке Карловце ради детаљнијег договора. Све гимназије у Србији прихватиле су такође срдачно овај апел. Састанак је одржан на Ивањ-Дан код „Коларца". На њега су гимназије из Србије послале 90 делегата а гимназије из Новог Сада, Сремских Карловаца, Земуна, Панчева, Винковаца и Осијека — 14 делегата. Говорило се о културним везама Срба из разних крајева, јер је Српска Влада одобрила овај састанак под условом да се не говори о политици и о Уједињењу Српства бар у Београду, како се не би дао повод су-

седној монархији да протестује. Чим су се матуранти одвојили од Београда, већ у возу, који им је бесплатно стављен на расположење за екскурзију до Пирота, одушевљеним говорима и клицању Српству није било краја. На свима успутним станицама на којима се је воз задржавао, ти изливи одушевљеног младалачког национализма су се понављали. Поред ових националистичких стремљења, гимназисте нису престале да се озбиљно баве идеалом политичких слобода у самој Србији. Када је 1903 године изашла наредба да сви грађани морају набавити легитимације са фотографијом, дошло је до познатих крвавих демонстрација у којима је било и мртвих. По наређењу управних власти велики број ученика Прве Београдске гимназије искључен је тада на свагда из свих београдских гимназија. Они су се вратили у школу тек после пада Обреновића. Осим националистичких и слободарских идеала, ђачка омладина овога доба имала је пуно љубави и за културно-социјалне манифестације и била је спремна да за њих приложи све што може. 1895^96 ученици Прве Београдске Гимназије скупљају између себе добровољним прилозима 150,— динара и уписују своју Гирлназију за члана добротвора Српске Књижевне задруге, а када су поплавеисте године оштетиле неке срезове у Србији, они скупљају између себе 225,— динара и предају их Одбору за поплављене. Већ око 19С0 године Прва Београдска је имала и ученике муслиманске вере Салиха Терзишетића и Сулејмана Абдалагића. Ђаци се довијају у својој сиротињи. Они приређују ђачка „села" и концерте у корист својих сиромашних другова или за заједничка матурантска путовања по Србији. Кгко је „благодејање" могао да добије само мали број ученика, други дају „кондиције", литографишу решене задатке из математике и продају „Збирку за цео разред за један грош" или издају литографисане преводе из латинекога и т. сл. У ђачкој дружини „Нада" обавља се један преокрет деведесетих година и материјализам слаби. Долази се до сазнања да наука не може да објасни све и чланови „Наде" се враћају поезији и белетристици. Песник се цени више и нарочито су жучне и многобројне „критике" радова. Поред Косте Кумануди-а најактивнији чланови „Наде" у ово време били су: Јован Скерлић, Момчило Нинчић, Стеван Луковић, Велимир Бајкић, Божидар С. Николајевић, Александар Белић, Недељко Кашанин, Бранислав Петронијевић, Милета Новаковић, Петар Кочић, Светислав Петровић, Миодраг Ибровац и др. Нарочито Петар Кочић је оставио дубок траг у „Нади". Књижница „Наде" 1900 године прелази већ 1.000 дела. Чланови читају, пишу, критикују и спремају се за доцнији јавни живот. Прва Београдска гимназија деведесетих година је већ добро снабдевена кабинетима, у-