Opštinske novine

Сеизмолошки з авод у Београду

асистент, један студзнт математике г. Рајица Маринковић, кога сам још у Паризу, као последњи шеф за вишу наставу наших студената, ло доласку са Солунског Фронта, нарочито запазио међу честитим и пажње достојним младићима. У шему сам нашао искреног и дуготрајног помоћника и сарадника. Остао је у Заводу догод га интерес стабилизације положаја, чега у овоме заводу онда није било, није позвао на професорску дужност у гимназији, где такође данас заузима видно место. (сл. 13). Незгода од немања материјалних

■; '■1

Сл. 13: Г. Рајица МаринковиИ, као помоћник, за анализатором.

•средстава за какву-такву оправку апарата да би ое поновни рад отпочео, повећана је била још и тиме, што у Београду тада није било стручног м^еханичара, који би могао бар унеколико помоћи да се бар један инструменат оправи и пусти у рад. Не потпомогнут од најближих надлежних, Сеизмолошки завод је тада био пред великом .дилемом: да дефинитивно престане и све дотадање успехе баци у неповрат као да их није било, као да се никад ништа није радило у нас по питањима сеизмолошких проучавања, или да на који било начин понова отпочне рад у нади, да ће будућност бити боља и ,да ће се сметње, које су долазиле од неких -личности, неком срећом, бити кад-тад уклоњене. Помисао на то, дала је довољно наде потписатом, да покрене рад на обнови Сеизмолошког завода по сваку цену. То се могло успети само уз личне жртве. Решен и на то, потписати је са младим помоћником г. Маринковићем лично преузео све оправке апарата, све механичке послове и свеколику инсталацију уз нешто приватне помоћи са стране. Природно је, да при таквој ситуацији оправка није могла ићи жељеном брзином. Више пута за један шраф требало је облетати неколико дана око неколико приватних радионица и молити да се изради. У таквој приватној сарадњи било је највише стварне помоћи. Тако се радило постојано и с великим стрпљењем од јесени 1919 до зиме 1920 год. Најзад је цела станица била на тај начин оправљена, извршена обнова целокупне инста-

лације инструмената и они су поново пуштени у рад 1 јануара 1921 године. Још у току те године, Сеизмолошки завод се обогатио једним врло скупоценим сеизмографом конструкције чувеног руског сеизмолога, сада пок. Кнеза Галицина, који потресе уписује помоћу фотографије. Удешен је за таласе из најдаљих епицентара. Тај је апарат пок. Кнез Галицин био поклонио нашем заводу још приликом последњег нашег виђења на интернационалном конгресу у Манчестру (1911 год.). Због неких сметњи у транспорту, тај је апарат приспео тек крајем 1913 год. За њега је требало спремити нарочиту одају и посебне стубове. Тим се пословима није могло приступити ни у току 1914 год. После неких перипетија са тим инструментом, он је могао бити инсталисан тек 1924 године, али је кратко време био у раду, јер изискује велике издатке у фотографским листама великих димензија, а за то није било материјалних средстава. Тај је апарат најосетљивији и даје најпрецизније слике простирања земљотресних таласа. Престављен је на сл. 15 (главни део) и на сл. 14 (његов регистратор са галванометром). За све то време сеизмологија се развијала великим замахом, отварала је нове и пространије научне хоризонте, а у вези са тим захтевала је и више детаља од инструменталних испитивања земљотреса. Упоредо са тим, природно се усавршавала и сама техника инстру-

Сл. 14: Галицинов апарат. Регистратор са галванометром. мената. Та еволуција сеизмолошкога прогреса истискивала је постепено апарате старијих конструкција и уводила у рад новије. На тај начин већ 1925 год. наши дотадашњи апарати, осим Галициновог, већ су почели застаревати т.ј. нису давали све оне квалитативне и квантитативне елементе, које тражи ново стање науке о земљотресима. Требало се снабдети са новим инструментима. Осим тога стари нормални сат Рифлерове конструкције далеко је застарео у квалитету према најновијој конструкцији, која не ради у слободном ваздуху са врло променљивим приликама температуре и притиска, већ у затвореном простору под