Opštinske novine

Градска галама и њен утицај на {авно здравље — Мере сузбијањл градске галаме у Београду —

Атмосфера градског насеља у веку индустријализације знатно се разликује по свом саставу и утицају на здравље човека од оног, који чини атмосфера и ваздух насеља на отвореном простору, у природи, јер градска атмосфера садржи у себи разноврсне шкодљиве материјалне субстанце. Поред садржаја различитих шкодљивих и токсичних хемискхо једињења, градски ваздух носи у себи разноврсне супстанце биолошког порекла, које су у стању да изазову низ патолошких промена у организму градског стдновника. Градски ваздух са његовим хемиским и биолошким особинама, као и специфичним електричним стањем атмосфере, сачињава један снажан и моћан чинилац у патологији градског становништва. Патологија градског становништва, с обзиром на специфичне услове градског живота, сасвим је различита од патологијс сеоских насеобина у природи. По некад је градски живот неподношљив за појединце, нарочито осетљиве и тако зване неприлагођене градском животу. Стога за ову врсту лица неопходно је потребан боравак ван града ради оздрављења, негде на чистом ваздуху, у шуми, на мору, или на селу. За већи пак број градских становника, нарочито њихову децу, здравствена је потреба да с времена на време бораве ван града, да иду на летовање и опоравак, што се уосталом широко примењује од стране савремене комуналне хигијене. Поред материјалних супстанца атмосфере, играју велику улогу у ваздуху енергетичке поаве у ваздуху града, као што је дезелектризација ваздуха у већим индустриским градовима, а исто тако и енергетичке појаве звука градска галама и улична ларма. За човека прастаре епохе и донекле за сеоског становника, који још живи под природним условима, на широким просторима њива и шума, уопште није проблем отклањаше токсичних једињења дима и чађи, и није проблем ни борба против ларме и галаме. Вечити закони природе у изм;ени материје старају се о уклањању нечистоће у природним условима, а читави океани свежег ваздуха несметано апсорбују дим и чађ из малог сеоског димњака, који, као нека вијугаста сенка, само романтично украшава сеоски пејзаж. Само звуци природе опкољавали су некадашњег човека, а понекад и домаћа стока нарушавала тишину

и мир природе, а певање птица је допуњавало пријатни шум ветра, у Угољу и треперење лишћа у шуми. У таквој мирној и природној средини живео је вековима човек поштеђен тежих и надражаја нервног система и органа чула. Али услови модерног индустриског града са механизираним јаким саобраћајем нагло су проМ1енили целу слику: човек је уведен у круг сасвим нових, јачих и патолошких надражаја органа чула и нервног система градском лармом. Улична галама заменила је цео низ природних, пријатних акустичких осећања и тиме је компликовала и погоршала услове живота градског становника, а у исто време и изменила слику патологије градког тановника. Поред карактеристичног побољевања (морбидитета) израженог у индексима такође је веома карактеристична за патологију већег насеља слика смртности изражена у интензивним и екстензивним индексима, т.ј. обрачунатим у првом случају на број становника, а у другом случају као проценат целокупне смртности. Удео смртности од појединих врсти болести, веома је поучан са гледишта упознавања са патологијом већих градских агломерација. Као негативну карактеристичну појаву градских насеља треба истаћи осетан пораст смртности од болести циркулаторног апарата, тј. болести срца и крвних судова, у чијој етиологији играју бесумње велику улогу разноврсни психо-неврогени надражаји и инсулти велеградског живота, измзђу којих градска ларма и галама заузимају видно место, јер је стручним испитивањима утврђено да ови надражаји изазивају осетно убрзавање пулса и повећавање крвног притиска, па негативно утичу и исцрпљују снагу циркулаторног апарата. Заиста смртност од ове групе болести заузима прво место у низу осталих група оболења у већим градовима старог и новог света. Код нас у Београду још пре неколико година сматрало се да ће тек за коју деценију морталитет ове групе заузети прво место. Међутим, само неколико протеклих година убедили су нас да се процес модификације патологије развија и напредује много брже него што се очекивало. Већ у 1939 години удео морталитета од болести циркулаторног апарата порастао је, од 9,6 о/о 1927, на 24,7%, тј. надјачао смртност од туберкулозе, овог најглавнијег фак-