Osnova i potka narodnoga prosvećivanja

28

снажити физички, здравствено, умно и материјално; увиђа да га што пре и што брже треба тргнути из досадашње немарности и равнодушности наспрам онога што се тиче њега лично и његове отаџбине; да га треба просвећивати и што потпуније просветити у свему ономе што један народ мора знати, имати и моћи како би што лакше и поузданије издржао борбу с јачим и многобројнијим противницима и непријатељима његова опстанка, имена и напретка.

Да наш народ заиста треба просвећивати, и то у свима правцима савремена живота и људскога знања, о томе не може бити никакве сумње нити се та животна потреба сме спорити ма од чије стране. Али на жалост и у наб се овда-онда и овде-онде нађе по неки особити „мудрац“ или „крупан државник“ који најватреније доказује да нашем народу (сељачком сталежу) није потребна никаква већа просвећеност него ли ова што је данас има. „Народ нека гледа, веле ови „мудраци и државници“, свој плуг, мотику и будак, и то му је доста, а просвету у опште и просвећеност на по се нека остави онима који су за те послове („дисциплине“!...) позвани“!... Срећом овако изопачена мишљења припадају веома маломе броју људи у нашој земљи који, узгред буди речено, нису далеко отишли ни у своме властитом школовању и знању. Они се зову школованима само зато што су их у своје време двојица вукла у школу а четворица гурали из разреда, у разред, док и они нису дошли до некакве школске дипломе. Овако изврнута мишљења о замишљености просвећивања народа припадају људима чији су мозгови одавно одрекли послушност да и најмање зрело мисле.

1 Оваквих људи и мозгова — који нимало не мисле — налазимо у свима редовима школоване интелигенције. На њих се може применити Христова изрека: „Опрости им Боже, јер не знају шта говоре.“