Otadžbina

СЕЉАЦ1Ј

17

— Нек лети стари орао! можда и он има коју љуби?... А орао се лагаиим летом дизао све иа више. Стојан са неком милином посматраше, како орао са широки крили просеца сиву даљину; у једанпут промену старн витез свој лет, и као стрела јурну на ииже. — Баш у подножју саме планине оиазио је једну грлицу. — А, не ћеш тамо дивља харамио! . . . Нисам ти за то живот опростио, да ми лепој грлици месо раздиреш . . . Наслони пушку на образ, састави нигаан са његови огромни крили — илану . . . А орао још само трипут махну крили и иремећући се по плавоме зраку паде на једнз клисуру; грлица ирну и одлете весела. Тако је Стојан вас дан лутао по планини, а кад се уморио и кад је већ сунце на заходу било, оде уморан кући. Пред кућом га је чекала забринута мајка са малом сешком. — Кад је ушао у кућу и окачио иушку на н>ено место, мајка му своју стару суву руку наслони на снажно раме, па га је са брижним погледом гледала. — Столе сине, шта је то ? шта си учинио ? . . Деда Мила те је двапут данас тражио и то журно, као да си неко злочинство учинио?. .. Сирота сешка је плакала. « Стојанје помилова по орошеним обрашчићима, памирним гласом одговори забринутој мајци: — А ко ће то знати, што ме је тражио? . . Ја мајко, ником ниигга зло учинио нисам! . . Не знам, мајко, за што ме призивљу? . . Тако ми вере не знам! . . Тек ако не ће бит' због кулука? Сад се баш гради пут од Зајечара до Брестовачке бање?. . Ако то не буде, не знам шта ће друго бити? — Столе сине, не ће бити најбоље. Ноћас сам зло снпла, као да те твој покојни отац нојиште а ти се отимаш ја на њега, ка велим: немој Илија, немој Ико, шта тије? та дете је чисто ? и у том се тргох. — После се дадох у мисли . . . Боже мој, на шта ти нисам помислила? . . . Па и на твоју Смиљу? . . . Не! не, дете је добро!. . II покајах се, како сам и могла зло помислити о њој! За тим пуче ОТАЏБИ11А I. 2