Otadžbina

.30

ШТА ЈЕ УПРАВ БИЛО

на грлицу. Ја се повратих од тренутне узбуде па се окретох опет кладенцу, али тамо не беше већ никога. Над кладенцем се надвијаше један део шумице, али лепе женске прилике не беше ни тамо. Колега међу тим оде, да дигне лов и после неколико тренутака врати се с речима : — Погодио сам је, али је још жива. — Шта си погодио, Колега ? — Па ево, ову грлицу. Мени се засенише очи. — Зар је то грлица ? викнух потресен, тако да ме колега разрогаченим очима погледа, чудећи се, шта ми то би на један пут. — А да шта је, кад није грлпца ? — Та то је гугутка! — Па ? — Па зар не знаш, да се та тица несме никако убијати ? да је то највећа грехота ? — Ето ти њега! Грехота ! А зашто да је грехота? Ја му не одговорих ништа, него гледах јадну тицу како пишти на самртним мукама. Лево јој крило беше скоро са свим откинуто и висаше само о мало коже ; груди јој беху тако исто обрањене ; румена крв ишарала јој попрсје. -Ја је тужно гледах; она ми издану У РУЦ И Мени се учини, да у том тренутку зачух очајни врисак близу нас. И колега се од нечега трже, али нити он мени умеде, нити ја њему знадох што год рећи. После неколико тренутака пођосмо кући. Моје мисли одоше све за Јелом и јадном тицом, коју не хтедох да дам Колеги. Да ли је могуће, да ме очи нису варале, да ли је могуће, да сам заиста чуо, што чух мало час, да ли — о чудесе што сије јест! — да ли није та лепа, невина, сачмама разнета тица у мојој руци исто што и