Otadžbina

АНА КАРЕЊИН&

РОМАН ИАВА ТОтЛСТОЈА. (Наотавак) XIII. Целог тог дана остала је Ана код куће, а то ће рећи код Облонских, не прпмајући никога. Неколицина познаника, који су чули за њен долазак, дођоше да је посете, али она остаде код Доли и деце. Брату је послала цедуљицу, да данас на сваки начин дође кући на ручак. «Дођи," писала му је, »Бог је милостив!« * Тако је Облонски ручао код куће. За столом се водио разговор о обичним стварима, с њим је говорилм и жена, ословљавајући га са ти, што се иначе пре тога ннје дешавало. Односи између мужа и жене беху ипак запети, али на један мах, кад се је говор био исцрпио, Степан Аркадијевић увреба при.шку, да се са женом објаспп и измири. Одмах по подне дође и Кити. Она је познавала Ану, али врло слабо, за то је, долазећи сестри, скоро страховала, како ће је дочекати велика петроградска госпођа, коју хвали цео свет, и како ли ће је обегенисати. Ну она се је Ани допала, што је и сама приметила, и Кити осети, не само да је иод њеним упливом, него да је у њу и заљубљена, у колико само може млада девојка да се заљуби у старију жену. Ана јој се учини не само као отмена госпођа, не само да не личаше на мајку која има осмогодишњег спнчића, него јој је личила пре на двадесего-годишњу девојку, по лакоћи покрета, хитрини, веселости и живости, што се је све огледало како у њеном погледу тако и у осмеху; јер не само озбиљни, него и жалостивни утисци њених очнју, занели су и привеза.ш за њу Кити. Она нађе, да је Ана сасвим природна, да није притворна; ну ипак је осетила неку пзвесну благост, као из света, за њу недостижног, са вишим иптереспма, сасвим особене, заплетене, поетичне врсте. По иодне До.ш се повуче у своју собу, Ана се брао диже и приближи брату, који је баш палио цпгару. „Стива, 9 рече му, показујући му махањем главе на врата п крстећи га: »Иди! Бог нека ти је у помоћи!" Он одбаци цигару и, сноразумевши се с њом иза врата, псчезе.