Otadžbina

612

АНА КАРЕЊИНА

»Ох, какав срећан час за вас !" настави Ана ; »опомињем се, познајем онај плави ваздух, као на твајцарским бреговима! који је све окружавао у она срећна времена, кад се је за собом имало само детињство, и кад се нз тог пространог и веселог круга, са зебњом у срцу, ступа у све уже и уже пролазе; а ш је ипак лепа и примамљива та миришљава даљина! Ко још није то доживео?« Кити се, ћутећи, смејаше. „Како ли је она то доживела? Како бих могла дозпати њен роман,« — мишљаше Кити, престављајући себи прозапчну спољашност њезина мужа Алексија АлександровиНа. »Знам по нешто, Стива ми је нешто наговестио,« продужи Ана даље, »честитам вам; јако ми се допада. Срела сам Вроњског на станици.. .« „Ах, зар је био тамо?« упита је Кити стидљиво. »Шта вам је говорно Стива? Ј »Пзбрбљао ми је све, ја ћу се радовати томе.., к На један пут се она сети свога мужа, и као нека злоба нрожма њену душу за то, што се ова млада девојка радоваше своме избору. — »Заједно сам допутовала са матером Вроњскога, она је искључиво само о њему говорила. Он је њезнн љубимац.« „Па шта је причала његова мати?« »Ах, млого. Пстина он је оклевало, али се ипак да приметити да има у њему нечега племенитог. На пример причала је: како је хтео да се одрече имања у корист братовљу, да је у младости учинио нешто још необичније — спасао пз воде једну госпођу... На кратко, он је јунак!« рече смејући се Ана, али јој тада падоше на ум оних две стотипе рубаља, што их је поклонио на стапици; али о томе ништа и не спомену, непријатно јој беше и да помишља на то. Она осећаше, да с тим стоји у вези нешто што се ње тиче а што управо није требало да буде. »Замолила ме је да је посетим,« наставила је Ана, »и мило ће ми бити а а опет видим стару госиођу, сутра ћу се одвести к' њој Али, Богу хвала, Стива је остао код Доли!« скрете Ана брзо раз. огвор и подиже се, као што се Кити чињише, незадовољна нечим. Доли дође сама из своје собе на теј. »Бојим се да ти не буде горе хладно,« питаше Ану, »радије бих те преместила доле, да смо једна другој ближе.« »Ах, молим те, не старај се за мене," одговараше Ана испитујући јој лице, да внди је ли спокојна или није. »Доле је видније..!« рече јој Доли. »Кажем ти да ја свуда и увек спавам као кртица...« »0 чему то говорите?« питао је Степан Аркадијевић излазећи из побочне собе а обративши се жени.