Otadžbina

616

АНА КЛРЕЊИНА.

»Ну, кад мора бити, играјмо!« метнувши брзо руку на Коржунскова плећа, не мотрећн на поздрав Вроњскога. »Што ли је она незадовољна с њим!" питаше се Кити, кад је приметила да је Ана намерно превидела његов поздрав,. Вроњски приђе Кити, те је опомену на први кадрил и изјави сажалење што није имао тако дуго задовољства да је види. Кити је приметила на њему нешто особено, као и то, да је нешто уздржљив и поносит постао; слушајући га посматрала је чудновато Ану, која је играла. Очекивала је да је Вроњски понуди да игра, ну он то не учини. То јој је било врло непријатно. Она га питајући погледа; то га је застидело те похита да је ангажује. Али тек што је обухватио нежни стас, и тск што учинише неколико покрета, музика умуче. Кити му погледа у лице, које јој тако близо беше, па дуго после тога, после много година, остао јој је урезан у срце са тешким стидом, тај поглед пун љубави, на који јој није одговорио. »Извините! Извините! Валцер!« викао је Коржунски на све стране по дворани, па зграбивши прву бољу играчицу поче ионова играти. Вроњски и Кити учшшгае још два три обрта Кити за тим оде матери, и тек што је проговорила неколико речи са грофицом Нордстоновом дође Вроњски да је уведе у кадрил. За време овог кадрила није се ништа значајно говорило; само једном се тицаше говор ње, кад је упитао да ли је Љовин још ту и додао да му се је јако допао. Кити није ништа од кадрила ни очекивала. Стегнутим срцем чекала је на мазурку. У њој ће се све решити, мишљаше она. Тврдо је веровала да ће, као и ранијих забава, с њом играти мазурку. Играјући последњи кадрил са једним младим алн врло досадним господипом, кога није могла одбити, дошла је преко од Ане и Вроњског. Сем оно први пут, са Аном се више није виђала па је сад опет угледа у новом, неочекиваном положају. Приметпла је на њој неке, само њој познате знаке узбуђеностн, због успеха; видела је опијену усхићењем, са пламтећнм очима и са ос.мехом пуним среће II блаженства који јој лебђаше на уснама; видела је грациозну сигурност и лакоћу њених покрета. »Ко?« питаше се Кити: »сви или један једини?« Не хтевши да помогне младићу с којпм. је играла да настави разговор, јер бепш заборавио где је стао, она механичкп следоваше веселој и звучној команди Коржунског, иосматрајући зловољно Ану, а срце јој се све више и впше стезало. п IIе, не чудн се томе свет, што сам ја узбуђена, то се тиче једино њега и ње. Је ли могуће? Је ли ои то?«