Otadžbina

48

ИИА К11ШЕ СУНЦЕ

— И зар да оставиш овај стари гроб ?.... Куд ће онда твоја мајка ? Зар јој је, болан брате, мало од Бога, него 'оћеш и ти да јој јада надодаш ?.... Шта ће она онда ?. .. Зар је се за то и дан и ноћ Богу молила, па да под седу косу обија око туђи' прагова ?.... Зар ти, кардо.. . Он испусти сикиру, у'вати се оберучке за очи, па се зајеца ка' мало дете, а мајка му стала над-а-њ, дигла обе руке небу па лије сузе.. . Тешко је то гледати. Е, ал' шта ћеш ? ... Кад се исплака, он пољуби мајку у руку, па се окрете мени. — 'Вала ти, кардо, — вели — што ми рече паметну. Ја имам мајку ; њу треба 'ранити и саранити. — Лако ћеш се оженити, кардо ! — Ја.... ја ... се нећу иикад женити !.... IV И удаде се Степанија, одведоше је кићени сватови. И у селу много говорише о том, и све то би и прође.... Јаков оста стари Јаков. Нигде га нећеш видети до на његовиг>' њивама. Тамо је и дан и ноћ, у свако си га доба мог'о наћи. И никад није беспослен. Није се ништа ни промен о ни рунб, само што је пустио браду. Знало је и мало и велико да се неће да жени и ирозваше га Јаков Бећар. Доста пута кад би свечаником или недељом прош о шором, гледале би га жене, па би се тек раскакотале : — Штета ! — Баш штета, друго ! — Душа јој места немала. што изневери 'ваког момка! — Бог је убио ! — Каки је то кућанпк ! — Ето, купује земљу за земљом, а радп ка кртица. — Јадна Бојана ?