Otadžbina

ИЗА КИШЕ СУНЦЕ

— Е шта ћеш ?.... А људи би с њим лено разговарали. Нпкад му нико не би окорпе рек'о, а, вала, није ни заслужив о. Само му нико није смео номенути о женидби. Једаред само пона, ал' он га погледа оштро па рече: -— Оче попо. о томе ми више никад не говори, јер ако ми то поменеш још једаред — нећу доћи ни у цркву, па да би било сто гре ота ... Елем, једног дана он био са радинима на њиви. Дође ручаница — нема ручка. Прође ручаница — опет нема ручка. Он се осврће и радини се осврћу. — Шта је то, Јашо ? — гштају. Он баци косу па се диже кући. Нађе Бојану, она стоји уз плот, сва зелена у лицу, а дркће ка' прут. — Најо, камо ручак ? Она пружи руку на кућу. — Ено, рано. — Па што ниси донела ? — Не могу, снне ! — Шта ти је? Она се сроза низ прошће на земљу па се заплака — Ја шта ли сам ти сагрешила, господе, да ме 'ваком муком мучиш !... И срећне и несрећне друге добпше замену, а ја под моју старост морам да се мучим и робујем !... Па да си ми барем здравља дао да могу све саплавати, него не могу ни да себи воде доватим !... Онда се диже. — Чекај, сине, сад ће мајка ручак понети. Њега ка' да неко ноли ладном водом, улете у кућу, узе повржене лонце у руке гха на њиву. — Дај мени, сине ! — Молим те, најо ! рече он, па оде безобзирце. Иш'о је оним путем ка ! по некој ко глини ; његове му стопе одјекују у ушима некако чудно. У глави грми, а у прсима празнина, па не може да се надише.... И

ОТАЏЕИНЛ, КЉ. XXV св. 97.