Otadžbina

ГРЕШНО ДЕТЕ НОВЕМ р. ЈАатавуља Беше почетком богојављенскога месеца. Алекса Павловић, ученик чствртога разреда гимназије, идући замишљен улицом, угази дубоко у снежни смет, из кога не могаше извући ноге, те стаде викати. Пролазници се не обзираху на њ. Тада ђаче скупи сву снагу. да трупачки искочп, али се у томе тренутку разбуди на својој тврдој постељи, у помрчини. Срце му је јако било. Један део тога сна беше истинит, а то је осећање силне студени, те се Алекса згучи под покривачем и стаде дланима трљати промрзле иоге. Мало после седе и загледа се кроз мрак у расцветали лед на стаклима једнога прозора. Небо беше ведро, а звезде почеле бледети. У исти мах петао залепета крилима у дворишту и кукурекну. Алекса с уздахом поздрави нови дан и напипа кресавице, те запали свећицу, — од оних од тенећке, (( с гасом и , што се обично уиотребљавају по кујињама. Према тој слабој светлости, ђаче лагано заокружи главом, мотрећи пажљиво око себе. Последак тога прегледа беше велико чуђење, које се исказа тим, што му се поглед укочи и уста разјапише. Лепа беше та зачуђена глава. Коса је била плава и гргурава; очи крупне, голубјег израза ; образи протегљасти и бледуњави ; нос прав, размерен према обличју. Круте ивице од уста, жилави врат и широке плећи, бејаху иоуздане белеге његове сељачког порекла. Могло му је бити око петнаест годпна.