Otadžbina

ВОЈВОДА ЉУБОЈЕ

9

Ова јој је брига била да тачно изврши поруку свог мужа.. У томе јој плач ие би помогао , па зато му није ни прибегавала. Нико од слугу не смеде говором да прекине оно озбиљно ћутање, које је овладало- овом гомилицом. Само је по каткад верни Бјелуш опомињао своју госпођу: «пази владико, ево камена, ево моста, ево потока." Па и дечица у пола престрављена оваким необичним ноћним нутовањем не дадоше гласа од себе. Тек пошто замакоше иза првог брега, војвоткиња отпоче разговор. „Бјелуше, хоћемо ли кога наћи дома у Хранића ? «Хоћемо владико. Господар је још са Косова послао себра Црноја са поруком кнезу Ивану. Молио га је, да нас дочека и прими као рођаке, и да нас препоручи заштити дубровачкој као бегунце. Имаће оиде доста наше господе, која не послуша молбу цареву, па му не хтеше доћи у помоћ противу Турака. Сада опет њима иема више ко помагати." «А да ли је сва царева војска разбијена V На ово питање Бјелуш могаше одговарати само по чувењу. Њему, као слузи, најмање су били познати поједини догађаји на бојном пољу. ( С Кажу да је сва. Турци навалише на нас. Јунаци иам изгибоше, а ратници наши, после крваве борбе, устукнуше испред јаче силе. Оно, што не хте уступити, онде је изгинуло или рањено попадало па прегажено. Од једном се пронесе глас, да је цар заробљен. Војвода Љубоје са својом властелом похита онамо цару у помоћ, али све већ беше касно. Густи редови Турака нападоше на нас. Стрела једна рани војводу и ми га склонисмо из борбе. Одведосмо га после у катун Томашевића, где га нредадосмо доброме себру Вуку Ђурђевићу. Онамо га иосигурно неће наћи ни Турци ии гусари, јер у оне планине и гудуре неће смети улазити. Крај њега осташе и слуге наше. Они ће пазити на њега, па ће га после допратити у Дубровник".