Otadžbina

10

ВОЈВОДА ЉУБОЈЕ

< ( А хоће ли дуго боловати ?» усуди се војвоткиња једва да упита. «3а три недеље казао је да ће нас наћи у Дубровнику. Само ако се Турци зауставе те нам не поплене крајиште, онда господар неће долазити, но ће нас вратити дома. Ваља сачекати, ко ће овладати зем.вом". «Да ли се чуло после што о цару ? }) к Бегунци, које сам на путу стизао, казиваше ми да га одведоше у турски табор, алн не зпају шта је са њим". Опет наста немо путовање. ( (3а колико ћемо дана доћи у Дубровникнастави војвоткиња после подужег ћутања. «Петога дана, ако добро хитамо и ако будемо могли газити успутне реке. Пратио сам доста пута господара и његове поклисаре за Дубровник, те сада знадем најкраће путове". И опет ућуташе. Бјелуш намешташе привремену постељицу, коју је био наместио на коњскоме седлу. У тој је постељи мирно спавао мали Златко, навалив се час на више час на ниже, како је кад коњ ишао уз брдо или низ брдо. Пред зору испеше се на «Тресијин врх». Са ње се могла прегледати цела околина, а и Љубојев замак. Бјелуш се обриу и опази око замка дим и пламен. (( II дојездише бесни гусариР промумла кроза зубе, али се одмах сети своје госиође, па је поче заговарати, само да се не би присетила да се обрне ка замку. Хтео јој је бар ову жалост уштедети. Но она је замишљено гледала преда се. Ко зна какве су страхотне мисли пролазиле кроз њену главу ! «Добро те измакосмо», помисли Бјелуш. «Да се закаснисмо, не би живи изпели главе. Добро је господар радио, што се у својој невољи сетио своје дечице. Сад нас ваљда неће стићи , а неће нам ласно наћи траг у овој гори».