Otadžbina

ВОЈВОДА ЉУБОЈЕ

Почеше се спуштати низ брдо, а када изиђоше из плапине, указа им се широка равница. На истоку иробијаху први сунчани зраци, а из далека стизаху и прелетаху јата разних тица. (( Све то бежи у мирне крајеве", проговори сада први Бјелуш. ( (Ах! да су ми сада њина крила! Не за мене, но за моју децу». «Не брини се, владико. Нећемо ни ми много изостати иза њих. Судећи по брдским речицама, ласно ћемо прегазити реке". У томе се разбудише деца. Погледаше око себе. Златку беше чудно што лежи на застиркама понамештаним на коњу. ( ( Мајко, мајкоР цикну дете. (( Шта је, здато моје мило'.' )> (С Где си, где смо ми ?» (( Идемо рођу Ивану, далеко у Дубровник. Тамо ћемо и бабу наћи.» (С А зар бабо није отишао у бој на Турке ?» ( ( Јесте сине, али се бој свршио, иа је бабо поручио да ће тамо доћи.» К А је ли то далеко ?" «Питај Бјелуша." ( ( Још три даиа" одговори Бјелуш , бојећи се да ће дете уилашити, ако му каже нраву даљину. У тај мах зачу се испред њих нека хука , а у даљини указа се једна гомила људи, жена и деце, где из једнога кланца излази на пут, којим ће и наши бегуици ићи. Пред собом гоие круггау и ситну стоку, а сваки носи на себи по нешто од ствари. ( ( Шта је то Бјелуше? Какав је то свет?" упитаће га војвоткиња. ссТо су кукавни себри, који, као и ми, беже испред гусара турских, те да уз живот склоне стоку и имање. и