Palanka u planini i Lutanja

Паланка у Планини 57

„Не, није добро“, понови апотекар у себи узнемирено- и 5Е'

— Господине пуковниче, — рече затим, — кад одведете госпођицу кући, вратите се у апотеку: имам један важан разговор са вама.

„Шта ли сад још може бити важног“ помисли пуковник, погледавши тупо апотекара.

(Он поможе Олги да устане. и држећи је чврсто поведе је навише кроз Черкеску Малу.

— Дођите одмах, господине пуковниче, ствар је хитна.

И оставши сам, апотекар пође нервозно горе доле по апотеци. Он је изненада осетио прекоре које је учинио самоме себи. Ако је пуковник већ изгубио разум, није га смео изгубити и он, а ако се пусти да ова девојка пропадне, он никад више не би имао мирнога сна.

— Ходите евамо, молим вас, — пресрете свога пријатеља уводећи га у собицу иза апотеке, — овде ћемо бити сами.

— Слушајте, господине пуковниче, — поче, прелазећи одмах на ствар, — ја вас разумем, ви сте сасвим изгубили главу, али баш зато и хоћу да вас опоменем, Да ли сте ви приметили како изгледа ваша кћи |

Пуковник га није разумео.

— Да, — настави апотекар, — ви сте утучени као она. Разумем ја то, и ја сам отац, а после, додаде тише, — ви знате колико сам и ја волео

то дете. = (Он за тренутак не могаде даље.

Пуковник се налакти на колена и заклони рукама очи.

— Него, — настави апотекар, — треба спасавати што се може. Уклоните госпођицу одавде, где је све сећа на сестру, и на све друго што је преживела. Пошљите је у Београд стричевима, или је водите-куда да се опорави и лечи. Зар ви неви-