Pastir

117

исто бшо и са образом божишм у души првих људи. Докле душа првих људи беше чиста, невина, докле хрђавство и зло нше допирало до њих, дотле се на њима 1 асно виђаше, расговетно преливаше образ божиш. Памет им беше чиста, па схваћаху све ствари брзо, правилно, истинито, Гедпом речи вегаху тштетни. Срце им беше чисто, незлобно, добро, па зато и Бог беше близу њих, и они близу Бога. Но кад ирви људи згрешише и пустише зло у свогу душу, тада образ божиш помрча у души њиховоћ Као што мутни облаци закљањагу сунце, да се зраци његови не даду видети у води: тако 1е исто и учињено зло преградило Бога од душе човечте. Памет човечиГа постадс сад далеко слабиГа, него што беше пре, и она не могаше већ добро схватати као пре: она поче да прима лаж за истину. Срце човечше удаљава се од добра и клони се к злу, поста 1 е зло, локварено. Па зато први људи после греха почеше да раде друкче, него што радише пре, почеше да лажу, да врдаГу, да чине зло. Грех поремети душу првих људи. Господ Бог знао Ге, да су људи згрешили , Гер он све зна. Но као преблаг и милосрдан жељаше, да би људи колико Ге могућно поправили то зло, коГе учинише, да би признали хрђав свог поступак, па покаГали се. И ево долази он к њима у раГ. Они чуГу, да по врту иде Господ. Док беГаху невини , они се радоваху доласку Господа. Говорити с Богом — то беше за њих срећа, блаженство. Но садашњи долазак Бога већ их нимало не радоваше, шта више он им се учини и неприГатан, узбуди у њима неприГатно осећање, страх. Они се уплашише, Гер знађаху да су учинили хрђавство — учннили оно, што 1е неириГатно Богу. Душа се њихова поставши нечиста удалила од Господа и они , уместо да сместа истрче на сусрет Госноду, коги их тако љуби , коги им тако много чини добра, крнГу се од страха за дрвеће у врту. Но од кога да се сакриГу? Од Бога? Та зар се може сакрити од Бога , коГи све види, коги Ге свуда ? Они