Pastir

150

иоотељи већ на крсту. Тежити за нечим божанственим, усавршавати себе у вери и наравсвеном животу своме, човеку 1е неопходна борба како са самим собом, тако и са светом, што га окружава; Гер сваки напредак, па био он друпггвени или лични не може се обићи без борбе. Борба 1е неоиходан услов сваком развитку: где нема ње, ту нема ни живота. Но у животу све, што постош на овом свету, како у природи неразумног, тако и у природи свеснох, моралног, ми видимо неку постепеност у развитку. Ништа на овом свету не може бити од геданпут савршено, потпуно, но нужно ге времена и добрих услова , те да се дође до онаког савршенства, докле хе свакох ствари намењено. Па по овоме и вера да би у човеку напредовала, усавршила се, дага су овоме од Бога и нека благодатна средства, коха му припомажу, да он напредухе од мањег ступња на већи. Први и поглавити услов за његово у овом напредовање — хест безусловно веровање у оне истине, кохе се зову вого-откровене , Гер те истине несу дело ума људског, већ истине дане људма Богом ради њиховог у животу руковођења и сиасења. Но многе истине, кохе нам предахе божанствено откровење, разум наш нихе кадар да схвати. Али зар то, што ми не можемо разумом свохмм постићи, а служи нам као услов нашег у вери напредовања, зар ми то да не примамо ? Нећемо ли у таком случаху противоречити самима себи и свошм поступцима? Зар и у обичном животу своме ми не слушамо радо оне људе, кош се стараху о нашем унапређењу, и не радимо ли онако, како нам налажу, видећи добре последице од тога? А колико смо више дужни безусловно слушати вољу божиху, с простим и искреним срцем веровати свему оном, што нам Бог налаже? Па зато Спаситељ и говори дцјс не шврлтитесд и в^дете ако дћти не внидеге вл цдрстше некесное. Но Гедино само веровање у оне истиие, кохе човек не може да постигне свошм умом, нихе хош потпуно довољна за уна-