Pisci i knjige VII

68 ПИСЦИ И КЊИГЕ

тизма у толико су дубље пустиле корена, у колико је наш народ био у горим приликама, у колико су му очи биле сасвим уперене на славну прошлост као подстрек за мучне борбе садашњице, као окрепљење. наде у боље дане који ће доћи. Наши романтичари су по сто пута преметали реч Ламартинову: „Историја тог српског народа имала би се певати а не писати. То је песма која се још довршује“.

И наши су плахо волели ту поетску, или поетизовану — историју српскога народа, и то не онакву каква је у ствари била, но онакву каква им се јављала у њиховим романтичарским сањаријама. У Даници за 1864, Алимпије Васиљевић, оцењујући Кнеза Лазара од Матије Бана, оштро га напада што је покушао да Вука Бранковића начини мање црним но што га је „народна свест“ представила. „Историја народа није ништа друго, него његова свест о развитку живота свога: све што је ван свести народне, то не спада у историју народну“.

Иларион Руварац почео је свој критички и иконокластски рад у једном поколењу које је у те идеје веровало као у догме, онда када се из народних песама хтело да извлачи етика, естетика, па чак и практична политика, када су се носиле „душанке“ и озбиљно певало:

И небо само србске је боје У њему горе Србин је Бог !

Требало је бити врло храбар и врло јак човек те ударити на све идоле и легенде, објавити да наука има само један циљ: и то