Pisci i knjige VII

ЈЕДАН ВОЈВОЂАНСКИ СОЦИОЛОГ 15.

немачке ствари, у толико мање зна француске ствари. Да би човек судио један народ и његову културу, треба пре свега да зна добро његов језик, а Г. Косић не зна француски. Он Госпођу де Стал назива „Госпођа Стаелка“, пише: Морис Баре, Сузана Деспре (за коју Вели да је „славна француска. феминисткиња“), роман Гонкура назива: „Ја Еше Ебзе“, пише: „монстрезан“ (топз енх), „миље“ (пићец), „сшке де раззве“, „јат ип Нуге / а аПетапде“!... / - Г. Косић пише о Француској тако јер је не познаје, и исто тако пише о Србији, јер је такође не познаје. У свом наивном критицизму он пада у схватања старих доносилаца „просвјешченија“ из тридесетих и четрдесетих година прошлога века. Он на неколико места говори неповољно о Србији, и на једном месту, по свој прилици несвесно, не водећи рачуна о тежини речи, чини ј0] грубу увреду и убраја је у „наше физично слобовне крајеве“ (стр. 43). Од извесних писаца из бивше Војводине, срећом малобројних, навикли смо да чујемо такве ствари. Врло је карактеристично да док остали наш свет, и Срби и Хрвати, у аустро-угарској монархији, показује склоност да прецењује Србију, поједини Срби из Војводине хоће да је подцењују, каткада врло неправедно и грубо. Г. Милан Л. Поповић, уредник новосадског Српства, написао је 1912 књижицу Срби у „Угарској и Србија у којој је, горе но какав бечки или пештански новинар, писао о Србији као