Pisci i knjige VII

76 ПИСЦН И КЊИГЕ

земљи где је политичка борба „страшна и срамна“, народ „неповерљив и непросвећен“, „погледи на просвету, регилију и морал пометени, искварени, изопачени“, а у целом Србијином националном раду видео је — „политику авантира“. Г. Др. Светислав Стефановић, духовни син и песнички наследник Лазе Костића, који на књижевној позорници српској успешно игра улогу „непризнатог генија“, недавно још 1981 (у Бранкову Колу, број 33—34), писао је 0 „културној заосталости“ Србије, „која у свима позишивним облицима свога живота, спољашњег и унутрашњег, показује слику једног неутешног хаоса са пуном масом директно „антикултурних тенденција“. Стварност, 1912, побила је све те ружне речи недовољно обавештених или недовољно паметних или недовољно националних људи, али остаје чињеница да се из редова угарских Срба често чују рђаве речи о Србији. А то је исто тако за осуду као и уопштавање у повици на „пречане“ у Србији и „куфераше“ у Босни и Херцеговини.

Најзад, неколико речи о Г. Косићу као писцу. Његова књига писана је слабим српским језиком, као и известан број других књига које изилазе код аустро-угарских Срба. Тамо се у последње време књижевни језик све више квари, и зло је узело толико маха да се мора враћати старој практици од пре двадесет година: на крају оцене саме књиге писати о њеном језику. Г. Косић у главном