Pisci i knjige VII

ла,

ЈЕДАН ВОЈВОЂАНСКИ СОЦИОЛОГ 11

пише живо и занимљиво, и има чак и извесних стилских способности. Овде-онде опази се траг немачког читања, и фраза постаје трома, претрпана, развучена, као теретни воз, како је речено за немачку фразу. („Многи разлогом немачке озбиљности и рационалном . ставу према свима важним питањима друштвеног и државног живота сматрају околност, да Немци немају темперамента, оног основног расположења појединих народа, које одговара покретима и гласом брзо, без премишљања о правичности и пробитачности свога чина по спољашње и унутрашње утиске“, стр. 115). Негде, са фантастичном интерпункцијом, он упада у нервозно, задихано писање књижевних невропата, које је у исти мах и стил депеша и американских репортера — све друго само не коректан стил. („Наше доба је доба маса. Демократизације културе. Вулгаризације. Журналистика убија књишку образованост. Кинематограф (по, Кпета, Кипорр) онемогућује одгајање укуса у позоришту. Лехар је победио Листа, Фал Менделзона. Како ће бити позориште социјалистичког поретка2 Ренесанст“ Стр. 148). Затим, Г. Косић продужава онај смешан обичај, који једино постоји у српској књижевности, да се писци маловарошки фамилијарно зову по имену, тепајући им често имена у диминутиву, називајући Ћуру Јакшића — Ђура, Јакова Игњатовића — Јаша, Лазу Лазаревића — Лаза, Павла Марковића-Адамова — Паја, и тако даље. Г. Косић је отишао у том погледу нај-