Pisci i knjige VII

84 ПИСЦИ И КЊИТЕ

Разривен душевни живот, одсуство склада у души и равнотеже у духу, нешто напукло, пометено, растрзано, одликује велик део те поезије. У тим песмама жена игра велику улогу, али жена као разоран елеменат, као рушитељка мира, која за собом оставља пустош, празнину у грудима, ране и горчину. Има целих песама које су испеване у истом тону и чине исти утисак као и Беспуће Г. Вељка Милићевића, карактеристично дело истога доба и истога нараштаја. И једна песма Г. Вељка Петровића носи наслов Б2спуће, и тај општи наслов могао би се дати знатном броју тих песама у којим се осећа зепгопит тогбгае, одјекује нешто уморпо, разбивено, раздешено, и у којима се казује мукла жеља да се преко свега баци „плашт несвести црне“. Као усахло коршто, Грлим ко бродолац, Празна ноћ, Напукло звоно, Апатија — карактеристично се зову све те песме:

К'о леш, далеко од свега, на пени црн вал ме валу без учешћа даје.. ·. Пучина мрака постеља је мени..

Као у Г. Симе Пандуровића, и у Г. Петровића има јаких речи да изрази то тешко стање бола и умора од живота, душевне клонулости и тражење заборава у умртвљењу свега што живи и осећа у човеку. „Дужности клатно дере наше ухо“, „И овај дан су умирали снови 7..“,

Данас је тешко устати. Почивај! И тежак буди, и трули к'о клада. Полако срце куца.. Киша пада.. Глава се спушта... Спавај, и не снивај...