Pisci i knjige VII

ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ 85

Све је то доживљено и проосећано, речито и изразито казивано, али у томе није права снага и оригиналност Г. Петровића. Тога свега има иу Г.Г. Милана Ракића, Симе Пандуровића и Вељка Милићевића. Снага и оригиналност Г. Вељка Петровића изразила се у другом правцу.

Стари мит о диву Антеју, сину Нептуна и Земље, који је стицао лављу снагу када се дотицао матере земље, има симболичан значај. Толико је пута речено да је од живота лек сам живот, прост, природан живот, додир са родитељком земљом, одмор на „материнској груди“, дневни рад који испуњује живот и управља га. И наш песник, изубијан од живота, исцрпене физичке и душевне снаге, враћа се природи и предаје се у њена материнска, ранитељска и утешитељска наручја. Али код њега није метафизички култ природе ван човека и изнад човека; она је за њега само саставнн део човека, његово подножје, његова колевка и гроб, нормалан оквир целог његовога живота.

Те просте истине, које је осетио сваки ко је живео, нашле су поетског израза у поезији Г. Петровића. У грозничавој великој вароши, под ноћном светлошћу „хистеричне оштре боје“, он се зажелео своје земље и свога дома:

О мој добри, стари доме доме сете и покоја ...