Pisci i knjige VII

86 с ПИСЦИ И КЊИГЕ

О како се зажелело

срце твога блудног сина добродушних твојих њива и угара и утрина.... Душу своју окупо бих

у мирису свежа сена,

а прса бих окитио гроздовима од багрена...

Клонуле душе и исушена срца, „блудни син“

без вере и снаге вратио се дома. Ту, где је света угледао, свака ствар је саставни део његова бића. У ноћи, кад стане пуцати стари орахов сто, или орман са материним оделом, почиње „чудни говор ствари“. И то суво дрво и његово срце везани су везама и имају једну душу. И тако, у том куту где му је све своје, „у родитељској постељи“, спокојство и заборав долазе и мирна ноћ са утехом пада:

Ноћ скромних снова утешно ме покри, Мир капа, као кишница са стреје Заспаћу смирен, још образа мокри', к'о плачно дете што се у сну смеје.

У родном крају он се осећа као риба у води и тица у зраку. Моћни сокови материнске земље уносе у њега снагу, веру и поуздање. Као „нови Антеј“ он хоће да легне ничице на ту благословену земљу из које је никао и под чијом кором струји живот:

О дај ми младост, полет, идеале,

матерњи дух твој удахни у мене,

пусти да корен зароним у тебе,

у срце твоје питомо и топло,

у утробу ти, у животодавну, из које но сам исклијао и сам.