Pisci i knjige VII

ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ 87

И за њу да се захватим дубоко, ко онај крепки јасен на рудини, и да из тебе никакова сила, ишчупати ме не узмогне више.

"У нашој поезији нико није боље опевао ону вечиту везу која постоји између земље и човека, оно силно осећање које везује људску биљку за тло из којега је изникла и из кога сише снагу и живот. У Сељаку и демљи Ђура Јакшић је социјални песник који ту идеју опева у њеном спољњем изгледу; 1: Петровић хвата и изражава оно што је најдубље и најинтимније у том исконском осећању везе између човека и земље.

ја тебе волим, обрађена земљо, у дугој борби што си најзад пала, а побеђена да подлегнеш раду.

ја хвалим брак тај, твој и оштра рала; јер волим земљу, човечју и младу.

Прашуме, хриди, куд још стигла није ни нога људска, за мене су стране. Твоја ми кора зној и сузе пије,

ја чујем, кад ми глава на те пане, велико твоје срце како бије.

Но нигде та мисао није јаче и поетичније изражена но у ванредној песми Кад сељак умире, пуној некога поетског пантеизма, једној од најбољих у целокупној поезији Г. Петровића, једној од најбољих у целој нашој модерној поезији. Стари сељак умире. Умире просто и природно, као што је и живео, без фраза и гестова. У лицу је „жут као смиље“, чело хладно, а старо срце полагано му бије, У даљини звона звоне. Прексутра су Цвети. Он хоће да га још једном огреје сунце, под