Pisci i knjige VII

88 ПИСЦИ И КЊИГЕ

којим се пржио целога живота. Снаха га је извела на пањ пред чардак. Ветар који ћар- ; лија доноси мирис набујале шиенице. И старца нестаје у тој природи у којој је целога живота живео:

Нека топла љубав, покорна и смерна, ко равница ова, блага, немзмерна, задрхтава њиме,

к'о лист кад застрепи при застутку земље. Једна топла туга без бола и јада,

као оног брста што с јесени пада. једно здраво знање и храбро предање једно снажно, крупно, вечно осећање исконског јединства црва и планета; једна добра вера, урођена, света,

коју мирис даје сена и угара,

коју живот рађа, која живот ствара, што збори у дажду и у крављем муку, што орекће у снази жетелачких руку: вера намирења без свести и суда,

вера која бије из љубави груда...

„Земља јеси, у земљи отидеши“. Сељак мре спокојно и ведро, без трзања и'страха од онога живота, природно и готово аутоматски, као што му је цео живот прошао.

И умро је тако као што је рек'о, — ни душа му није отишла далеко...

Треба поредити како је Емил Зола обрадио исту тему у широкој слици, Како сељак умире, у приказу смрти седамдесетогодишњег сељака Жан-Луја Лакура, који скапава „као један од оних старих коња који падају од умора у каквом буџаку, и тамо и липсавају“ или како је исти писац насликао последње дане чича-Фауна у роману Земљи, у тој