Pisci i knjige VII

+ ЈЕ.

ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ 89

„георгици ђубрета“, како је назвао Анатол Франс. Треба поредити како је сељакову смрт сликао песимистички и брутални сликар људскога животињства, а са колико високе пантеистичке поезије, са колико словенске душевности, сликао је нат песник.

Као тај стари сељак, песник се осећа да је изникао из те земље, да је неразлучним везама везан за њу, и да он живи и мре ва њој и за њу. Његова је жеља да његова песма буде

реч твоје душе и твојих дубина, громовна песма твога верног сина...

Из таквог схватања, или доље рећи осеЋања, земље, ВИНРН су постале Родољубиве Песме. Г. Вељко Петровић, који у једном делу П поезије изгледа модерни неврастеничар, показао је да је у дну свог бића

сачувао тврду душу и борбену енергију / предака. Ова збирка страсних родољубивих песама није била израз националне грознице и оног ука из 1908, она је била природно и доследно продужавање осећања исказаних у ванредном циклусу Са мојих равница. То је не само ново осећање патриотизма, но то

је И једино право схватање тога елементарно

јаког, основног осећања људског. У. % У, бо ж Г. Вељко Петровић има снаге, мисли, осећаја и осећања, али форма му заостаје за садржином. Пре свега, под утицајем социјалних студија ив прве младости и под