Pisci i knjige VII

90 ПИСЦИ И КЊИГЕ

утиском читања великих руских писаца, он је дошао до уверења: да је садржина, мисао, основно осећање, „важно и истинито“, у једном уметничком делу главно, и да је форма не само споредна, но да је претерано вођење рачуна о форми нека врста нелостојне фриволности, књижевно каћиперство. И то у целом његовом делу јасно се осећа одсуство украшавања и углађивања, нека хотимичиа опорост и тврдоћа. Још се осећа код њега да је рођен на периферији српског народа, где језик неизбежно губи од своје снаге и свежине, као и да се школовао у туђинским школама. Последње године он јен у погледу језика учинио велики напредак, али има још неправилности и тврдоћа, које се много више осећају код једног песника но код једног прозног писца. Провинциализми нас могу интересовати код Невесињског, на пример, — који, узгред буди речено, злоупотребљава их, — али у песми наша пажња се зауставља на необичној речи, и ток наших осећања прекида се и зауставља на њој. Што је потребно рећи: „Клатих се диљем непозната града“; у погледу јој пламса мржња ниска“; „про оних дубрава густих“; „вашарска шезмања“, удшљ, итд. Речи су каткада употребљене у смислу који није њихов: „окруњен грб“ у смислу грб са круном; у изразу „Ввласуље под тшрокушима седим“, реч трокут има смисао тророгог шешира; „лисичине дух кад стресе“, лисичине је узето у смислу лисица, гвожђа за руке, Стихови не