Pisci i knjige VII

ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ 91

иду лако, и слик се често силом прави. Да би се нашао слик са хваста речено је „свога каста“, мушки род место женског, каст место каста: ради слика са шераса, речено је „све до степеница. која се беласа“; ради слика са очију долази сију. Опет ради слика са блеђе, у песми испеваној источним изговором, казано је негђе; ради слика са свете, место нећете узето је неше. Ради. метра је казано; „кнегињо санова мојих“. Наши стари песници су употребљавали, и злоупотребљавали апостроф, да би добили жељен метар; од Војислава Илића употреба апострофа се код нас стално смањивала, и у данашњој поезији сведена је на најмању меру. Само на једној страни (128) Г. В. Петровић има оволике и овакве апострофе:

До њега допреш' нишпг неће од гада, Чим на њег сикћу смрадне ти чељусти...

и цела ова строфа:

О бесни, бесни у пакленој страсти, бездушно руљо, крвав' га и мучи;

и канџе своје крвљу његвом масти, и проспи на њег' отров своје жучи!...

Данас се српска метрика уједначава. То је увек тако било. јаке песничке индивидуалности наметале су слабијим песницима увек не само круг својих мисли, осећања и теме, но и форму својих стихова. Двадесетих година певало се у „класическом метруму“ Лукијана Мушицкога, шездесетих година у полународном осмерцу и десетерцу Бранка Ра-