Pisci i knjige VII

:

ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ 93

култура и књижевност. У тим новелама, од којих неке имају обим, ширину и вредност романа, Г. Петровић је показао и познавање средине, и знатне психолошке способности, и снагу у сликању. Збирка тих врло растурених и мало приступачних новела, потреба је наше књижевности. Г. Петровић треба ина том пољу да ради, и према резултатима које је већ до сада показао, није никакво п пророчанство тврдити да ћемо од њега имати добар роман из српског варошког живота у старој Војводини. Али зато, нека не оставља поезију. У једном пријатељском писму, он сам чини овакву исповест: „пишући новеле, осећам сваки пут у себи преостатак емоција, које се само у песми могу рећи. јер песма, добра песма, ипак је најлешша еманација људске душе, баш зато што је најосетљивија и најкрепкија, као што је виолина међу инструментима“. После ове _ збирке стихова, Г. Петровић нема право да остави поезију. На том пољу он још није казао целу своју реч. И нека му рад на поезији не смета раду на прози. Г. Вељко Петровић приповедач и Г. Вељко Петровић песник не искључују се; на против, они се допуњују. После Ђуре Јакшића у нашој књижевности није било писаца који су у исти мах били и песници и приповедачи. Комбинација ретка, и лепа.

7