Podgorac

[5]. децембар 1999.

Да се боље упознамо

Раду

ПРАРООЈЛА ЖАИУТАЕЈКО ВИТА

# Једини живи хаџија у Подгорини “ Активан и у 88. години живота

Презиме, не непознато, али ретко на овим просторима. Од 1981. године Драгослав Павловић из ЈЕ Црниљева проширује своје презиме са ХАЏИ“, вредном титулом у хришћанству. Један је од ретких Подгораца који је, по кодексима Српске православне цркве, посетио Јерусалим и сва света места на овом подручју. Посетом Христовом гробу добио је грамату са звањем ХАЏИЈЕ, коју му је уручио Патријарх јерусалимски.

Према његовом сазнању из нашег краја ово звање до сада имали су само Симо Вилотић, Живан Николић и монах Самоило из манастира Никоље (крштено име Сретен Савић). Ниједан од њих није жив, па је Драгослав тренутно једини хаџија у нашој општини.

Иначе, Драгослав Хаџи-Павловић је посетио Свету Гору и манастир Хиландар, а у нашој земљи био је у скоро свим познатијим манастирима.

-Рођен сам 1912. године, на дан објаве рата Турској-прича нам у свом дому уз кафу крепки старина. -Основну школу сам похађао у Миличиници, шест километара од куће. Тада сам почео да у чи м црквено појање. припремајући се за појца. У томе ме обучавао комшија Манојло Ивановић, који је био велики верник-

Али, мене ништа није могло да омете. Када су надлежни видели моју упорност и решеност грађана да граде цркву, понудили су пројекат за Дом културе, са циљем да нас одврате од прве акције. Прихватили смо и тај предлог, али под условом да прво добијемо дозволу за градњу цркве. И добили смо је. Крајем 1992. године у нашем селу су завршена два значајна објекта: црква и Дом културе.

Прогањања надлежних су престала доласком Слободана Милошевића на власт, иако се нисам жалио ни њему, ни његовој партији.

Морам да напоменем да су у одбрану мојих идеја још 1983. године устали борци Словеније, јер су за овај случај сазнали из штампе. Додуше и правник у осечинској општини Старчевић ми је увек давао добронамерне савете како да се понашамо у нашим захтевима и акцији. Свакако да сам свима захваланприсећа се недавне прошлости старина Драгослав.

Прва озбиљнија акција у којој је учествовао је градња сеоске школе, давне 1931. године. Стриц му је био кмет, па су сви укућани морали, ради дол 6. Рој Љ примера, да предњаче у акцији.

Шездесетих година, као председник црквене општине бе рпцпеске православне цор кв се. учествује у реновирању

присећа се | цркве и наш сагов- изградњи орник. звонаре у

-" Као Миличиници, дете сам пошто су сањао да и стару срушили, Вор ње = јен ; Немци у Црниљево ЗАЈЕДНО СА ДЕЦОМ: Другом светима своју (С' лева на десно): Драгослав Хаџи-Павловић са децом: Александар, Иван, _ ском рату. Од цркву. То је Нада, Стеван, Велимир, Савка и Стана. На крају је супруга Крстина, која педесетих, па биој разлог је умрла 1996. год. у 82. години живога. НА __ 288 да сам 1982. акције се роје.

године први

прихватио идеју оца Самоила о градњи цркве у нашем селу. Међу првима сам постао и задужбинар. Активно сам деловао на прибављању потребних докумената и ангажовању суграђана за изградњу овог објекта. То моје "ангажовање ме поприлично коштало. Наиме,појединци из општинских структура су се окомили на мене. Тражили су да повучемо захтев за одобрење о градњи цркве. Нисам пристао. Организовани су и скупови тадашњих друштвенополитичких организација са циљем да се донесе закључак да грађани Горњег Црниљева неће цркву, већ једна група на челу са мном.

Свим овим састанцима сам присуствовао као члан борачке организације. Рекао сам им да сам учесник рата постао само вођен идејом да ћемо протеривањем окупатора Немаца добити све слободе, па и верске. Та моја изјава је протумачена као провокаторство против система, па сам од судије за прекршаје кажњен.

Лопатањ

УМРО НАЈСТАРИ ПОДГОРАЦ

Миодраг М. Ћосић, земљорадник из Лопатња, најстарији становник општине Осечина, умро је у 98. години.

Овај угледни домаћин читавог живота се бавио пољопривредном производњом, највише сточарством – (овчарство) и воћарством (производња ракије).

Пре Другог светског рата са фамилијом је обрађивао посед од 115 хектара, а касније је водио домаћинство са имовином од 65 хектара брдско-планинске земље у Лопатњу, до Иве.

Водио је миран и складан живот, јео и пио умерено и једино би у томе могла да буде тајна његове дуговечности.

Са супругом Вукосавом, која је умрла пре девет година у 84. години живота, иза себе оставио је два сина (Драган-Предраг и Павле), двоје унука (др Милорад и Милена), четворо праунучића. ..

Д. С-0. П.

Да поменемо само неке: изградња пута Осечина-Г. Црниљево, засеочких путева, телефонизација села, изградња црквене куће. Осим личним радом, Драгослав ове акције помаже и финансијски, а код проширења засеочких путева даје и земљу (пут за Икониће и пут за Топаловиће), без надокнаде.

# Оца му Саву 1915. године заробљавају Бугари, док је стриц Радосав на тадашњим ратиштима. Сеоске послове преузимају жене, старци и деца. Деду Нинка Аустроугари убијају у дворишту куће. Драгослав, још као трогодишњак почиње да привређује.

Земљорадњом се одувек бавио и још увек је чио. У чему је тајна.

-Уживам када радим у воћњаку, на њиви, у шуми, око стоке, када учествујем у некој акцији. Једноставно, нисам научио да ленствујем. Поред тога водим рачуна о исхрани. Редовно постим све постове и све друге календарски означене посне дане. Месо у исхрани сам узимао у умереним количинама. Никада нисам пушио. Вино трошим само колико је потребно за верске обреде-открива нам тајну Драгослав ХаџиПавловић. Драгослав има четири сина, три ћерке и петнаесторо унучади. Са њим је остао Велимир, који се поред земљорадње бави ковачким занатом. У корисним акцијама не заостаје за оцем. Најстарија кћер Нада је удата и живи у Канади. Син Иван, са фамилијом, је у Шведској; Александар у Београду, Стеван у Параћину. Кћер Савка је у Богатићу, а Стана у Лозници.

Драгослав је имућан пољопривредник. У осамдесет осмој години живота не заостаје за млађима, што се пољских послова тиче. Још коси, копа, сече дрва, намирује стоку. Нема воћке коју Драгослав неће детаљно обрати.

О верским празницима редовно иде у цркву. Доста чита црквене књиге, али и белетристику и штампу. Добар је познавалац историјских збивања на свим овим просторима. Са младима равноправно дискутује о фудбалу и кошарци. Према ФК "Црвена звезда“ гаји посебне симпатије, а тешко му пада када фудбалери из Г. Црниљева изгубе утакмицу.

Милан ИВАНОВИЋ

СЛодтсорац, 7

И то се догађа

НАПЛАТИО

НЕПРАВДУ

Пре шест година Душан Бранковић · из Лопатња, корис| ник права на новчана примања преко Центра за социјални рад у = Осечини, притворен

је у Београду под сумњом дан је починио кривично дело, с обзиром да се, игром случаја, затекао у близини места догађаја.

После месец дана напорног доказивања невиности успео је да се дочепа слободе, а уз помоћ једног београдског адвоката. Затражио је материјалну накнаду за учињену неправду. Судски спор је дуго трајао, а ове године је стигла правда, за коју, како се показало и у овом случају, никад није касно. Време које је Душан Бранковић провео иза решетака коштало је државу 30.000 динара.

ДЕ

Та тетопат

БОГОЉУБ КРСТИЋ

У суботу, 27.новембра, у Селу Осечини преминуо је "Богољуб Крстић, председник ОО СУБНОР Осечина, члан Окружног одбора СУБНОР Колубарског округа, истакнути друштвенополитички радник, учесник НОР-а, капетан ВЈ у резерви.

Рођен је 1926. године у Селу Осечини од оца Здравка и мајке Борке. Ступио је у партизане почетком 1944. г. Припадао је 21. Ударној дивизији, 4. Српској ударној бригади, 11.чети 3. батаљона. Учествовао је у борбама за ослобођење Београда и у пробоју Сремског фронта. Испољио је велику храброст и патриотизам. Посебно се истакао при форсирању реке Босут, када је спасао из воде неколико сабораца непливача.

После рата био је на дослужењу војног рока у Школи резервних официра у Загребу. Годинама је као резервни војни старешина био командир предвојничке обуке при Штабу ТО Осечина и командир војне аутошколе у Ваљеву. Обављао је дужност председника месног одбора СУБНОР Села Осечине, а смрт га је затекла на функцији председника општинске организације бораца и члана Окружног одбора борачке организације Колубарског округа.

Одликован је Медаљом заслуга за народ, Плакетом борца ослободиоца Београда, Златном значком и Плакетом СРВОСЈ.

Остаће упамћен као честит и вредан човек, официр и земљорадник, ковач по занату.

Сахрањен је на породичном гробљу у свом селу, а том приликом од њега су се, у име СО Осечина и ратних другова, опростили Миодраг Миљковић, Живан Матић, Јордан Ристивојевић и Живан Грујичић.

Нека му је вечна слава и хвала за све што је учинио за отечество.