Podgorac

6. март 2003.

Сатавт

СЛодгорац, 155

· ПРОСВЕТНЕ СЛИКЕ И (НЕЈПРИЛИКЕ

Последњих година просветне прилике привлаче велику пажњу јавности. Свакодневно се путем штампе и ТВ-а суочавамо са бројним (не) решивим образовним проблемима, а о некада врло ускостручним педагошко психолошким терминима сада надугачко и нашироко распредају широке народне масе. При том се много тога узима уопштено и површно, не водећи рачуна о социјалним, економским и осталим појединостима које су у свакој средини специфичне, и варирају од места до места, од града до села.

Некада се и у просвети мало говорило а много радило. Данас се о томе много говори, полемише и реформише а изгледа све мање ради. Разлике између сеоских и градских школа су све веће, а пред свима нама стоје исти задаци и захтеви. Зато покушајмо да упоредимо тренутне градско - сеоске просветне прилике.

Чињеница је да је село данас више него сиромашно, заборављено и препуштено само себи. Број становника је драстично смањен, а повратници су ретки и углавном пензионисани. Све што је било младо, здраво и покретно у време постреволуције јурнуло је у град. Већина натурализованих грађана брзо је заборавила лепе обичаје и патријархално васпитање које су понели са собом. Оно рурално, пак, оставили су себи у аманет и као болесну амајлију носиће читав живот. За то време они ретки који су остали на селу и даље су исто живели радећи вредно од јутра до сутра. У старо време учитељ се у селу поштовао и питао за много шта. Он је, неретко, био и "лекар" и "судија", а његова реч је вредела. Село је са своје стране, ценило учитеља. Био је стамбено збринут, имао огрев, послужитеља који му је увек био на услузи. На гласу су биле и жене учитеља које је епитет госпође, благодарећи супружницима, пратио читавог живота и доносио бројне олакшице у туробном сеоском животу. У међувремену, градски просветари нису живели сјајно, имали су многе економске и политичке проблеме. Тако је било некада.

Како је данас7 Након десетак година проведених у сталним финансијским и свим осталим тешкоћама, какав је данас живот просветног радника у селу2 Вратимо се у мало, обично село неразвијене општине уже Србије, и суочимо се са свакодневним образовним (нејприликама. Док се у градовима како - тако зидало, ницале нове школе и спортске хале, село је углавном стагнирало. Оне зграде и објекти које су углавном непосредно после "оног рата", добровољним радо подигли вредни мештани, данас су неретко једини школски објекти малих сеоских насеља. (0 опремљености наставним средствима и дидактичким материјалом боље би судили кустоси Педагошког музеја но то је друга прича. Иако током школовања припремани за лепше и другачије радне услове, просветари на селу морају се задовољити оним што имају, радећи често у непривлачним и неадекватним ентеријерима.

Велики број просветних радника који раде у селу ту углавном и живе. То подразумева поседовање земље, нису ретки они који су, иако имају школске станове, купили себи мањи земљишни _ посед. Иако преокупирани редовним наставним и осталим активностима на послу, већина ради и многе друге, напорне и грубе, сеоске послове. То је једини начин да се некако састави крај са крајем и обезбеди минимум егзистенције. Добар део дана се проводи на њиви, у воћњаку, повртњаку, ливади ... већина има нешто стоке, а све чешће је бављење пчеларством, или неком другом активношћу везаном за пољопривреду.

Просветни радник у селу нема времена за одмор. Новац, који скромна просветарска плата не може у довољној мери да обезбеди, зарађује се на разне начине. Ипак, жалосно је да се код те и такве плате новац одваја за семена, ђубриво, машине... Поједини људи баве се разним услужним занимањима, занатским, а сива економија је и у просвети узела свој данак. Дакле - сналази се како ко зна и може, углавном поштено и достојанствено зарађујући за живот. Са друге стране чињеница је да тако не би требало да буде. Друштво је дозволио да просвета падне на ниске гране, и уместо да буде елитна професија пада све ниже на друштвеној лествици. Време које се проведе у њиви или воћњаку много лепше и квалитетније би се провело у библиотеци, на семинару или научном скупу. Упркос свему, чињеница је да се у селу ради веома предано, озбиљно и професионално. Оно што имамо - користимо, а недостатак надокнађујемо креативношћу и залагањем, све за добробит деце. Ретки су штрајкови и изгубљени часови, а своје незадовољство политичким и материјалним приликама не показује се пред децом. Часови се не скраћују а план и програм рада у потпуности се реализују. Честа међусобна политичка неслагања не примећују се у васпитно образовном раду. Иако окупирани често неприличним пословима увек нађемо времена за стручно усавршавање, понеки семинар, пратимо часописе и литературу. Чињеница је да недостају време и средства за посете удаљеним културно - образовним институцијама и размену искустава са другим просветарима. Овако - сналазимо се како ко може, ослањајући се једни на друге, размењујући искуства унутар колектива и општине.

За то време просветари у граду раде у другачијим условима. Завршили смо исте школе, полагали испите код истих професора, а опет деламо и живимо у различитим условима. Вечита бољка градских колега је лош материјални положај. То је сасвим оправдано. Ипак, не верујем да би било ко од њих дошао у село и читав дан брао малине, купио сено или цедио мед. Иако им се пружају огромне могућности за стручно усавршавање они их не користе довољно. Уместо да посећују спортске сусрете и културне манифестације неки од њих митингују и штрајкују не водећи рачуна шта мисле ученици и њихови родитељи. За неколико претходних школских година ретки су колективи у главном граду који су их одрадили како треба. Револтирани - оснивају бројне синдикате где каријеризам и лични просперитет имају одлучујућу улогу. Уместо благе речи и поуке - децу уче да не поштују и буду агресивна. Уместо благодети добро опремљених кабинета библиотека, медијатека... поједини одбијају да раде и врше политичке манипулације. Ретки су они који пазе на углед и достојанство професије истичући као приоритет искључиво васпитно образовну димензију школе. У великим градовима боре се за одлазак на рекреативну наставу, утркују за децу богатих родитеља, иду на луксузне екскурзије, приређују сусрете, трибине и још много шта. За то време ми ћутимо и радимо, не зато што смо кукавице већ што наши ђаци то заслужују. А они нам узвраћају добрим успехом и одличном пролазношћу на пријемним испитима.

Нека опрости велика већина оних који ипак добро и савесно раде. Чињеница је да и нас у селу, и колеге у граду оптерећује материјални положај. Ипак - недостојно је и ниско стално кукати - а мало радити, и тако васпитавати оне због којих постојимо. Славка АНДРИЋ

Хуманост на делу

ВИШЕ ОД АКЦИЈЕ

Кад се удруже боје, звуци, машта и љубав, десе се пријатни доживљаји који вас, на први поглед за тренутак, а у ствари заувек, испуне нечим због чега гледате и смешкате се, а разумеју вас трава и небо, потоци и птице. Можда се у све то не уклапају баш бетон и дим, машине и трке, а можда - ко зна - све то скупа чини неку хармонију чија ће се лепота открити једног дана кад на лепоту сви буду заборавили...

Изгледа да сам овако размишљала при повратку из Ваљева, са изложбе дечијих радова у Дому културе 17. фебруара 2003 године. Аутор једног од тих радова је Данијела Лукић, ученица М/ разреда ОШ "Браћа Недић". Она се, као и осталих 45 ученика из више градова Србије кроз које је прошла ова изложба, одрекла прихода од продатог рада у корист Домског одељења "Извор" при Српском православним манастиру Свете Петке код Параћина где живе особе најтежег степена ометености у развоју.

На конкурсу, који. су организовали "Електродистрибуција Краљево“ и "Службени гласник" Београд, учествовало је више од 200 ученика. Данијелин рад откупила је "Топлана“ из Лознице.

Да би прича била целовита, цитираћу једну реченицу из размишљања Радоша Ракуша, академског сликара, које је под насловом "Уместо критике" штампано уз позивницу на ову изложбу: "Помоћ хендикепираној деци ликовним радовима оне срећније (деце) и оних који ће их откупити, храбри прве да нису забрављени, а друге учи, како се лако може стићи на слично невесело место, да прихвате одговорност свих за све..."

А кад акција има два тако велика циља, онда је то више акција.

Љубинка СТЕВАНОВИЋ

Апел верницима и свим људима добре воље ПОМОЗИМО ГРАДЊУ ХРАМА У ДРАГИЈЕВИЦИ

У Драгијевици, у славу Божију, а по благослову владике шабачко-ваљевске епархије г. Лаврентија, започета је изградња Храма посвећеног Спаљивању моштију Светог Саве (10. мај)

Корени ове свете идеје потичу из давне 1933. године, за коју је везан чудесан догађај. Наиме, по казивању старијих мештана села, особито времешне али крепке баке Загорке Карајовић, те далеке године, воденичару Вељи Тимотићу јавио се у воденици необичан човек, обасјан јаком светлошћу, речима: - Не бој се Вељо, ја сам Свети Сава. Пођи самном да ти покажем где твоји земљаци да праве Цркву.

Док сам ишао за њим, - причао је Веља својим комшијама нисам имао страха већ сам осећао чудесну радост. Ходећи по снегу Светац није остављао трагове. Кад смо дошли у "Луг рекао је "овде правите Дом Божији", обележивши то место штапом (вероватно жезал). Док сам погледао то место Светитеља више није било. Позвао сам одмах неколико мештана "Јадра" и испричао им овај догађај, показавши им место. Само се познавало крстолико обележје без трага стопе. После неколико дана сељаци су оградили парцелу кољем, које су неки младићи безверно ишчупали. По казивању бабе Заце ни један од њих није умро природном смрћу.

Чувши све ово писац ових редова 2000. г. повео је акцију око изградње храма и остварења Светитељеве жеље баш на обележеном месту, које, иако је најлепши плац у селу није заузето 67 година. Године 2001. изливени су темељи Цркве и освештани у присуству владике Лаврентија и многобројног свештенства, а 2002. прибављен је мањи део материјала. Али, радови, због недостатка средстава, нису настављени. Ових дана нас је обрадовала вест од Ипођакона цркве св. Петке на Калемегдану г. Веље Аћимовића да је вољан да буде један од ктитора храма тако што би финансирао грађевинске радове Господин Веља је један од највећих добротвора у СПЦ.

Међутим, потрбно је још доста грађевинског материјала, а верници из Драгијевице нису у могућности да сами приведу градњу до краја. Заво Вас драга браћо и сестре у име Свете Цркве молимо да у складу својих могућности помогнете изградњу Богомоље посвећене највећем српском светитељу.

Храм се зида по пројекту арх. Тихомира Дражића, и ако Бог да, биће први храм посвећен Светом Сави у западној Србији.

У име Грађевинског одбора и верника Драгијевице свештеник Ненад В. Андрић, тренутно Старешина Цркве у Бањи Врујци.

Председник Г. одбора г. Божидар Тимотић, један од потомака весника Светог Саве, покојног Веље Тимотића.

Телефони: 014/57-408, 063/8473-406.