Podgorac

16

сСЛТодтораа,

ето летлир |

6. март 2003.

Из прошлости Подгорине

ПРВИ ОСЕЧАНСКИ УЧИТЕЉ

Да без образовања нема ни економског, културног и сваког другог напретка знали су и наши стари. Зато су чинили велике напоре да оснивају школе и школују туђу и своју децу. Нажалост нису имали времена а ни осећали потребу да записују мере и радње које су тим поводом предузимали па и време у коме су то чинили те се сада мало зна о почецима образовања код нас.

Као и у другим деловима земље овде је слична ситуација. О почетку рада првих школа у Подгорини веома мало се зна. Чак нема поузданих података о оснивању прве школе у самом центру комуне. Истина у Летопису Основне школе "Браћа Недић" има података да је прва школа у Осечини радила у периоду између 1808 и 1813. године. Тај податак из једне анкете Просветно - педагошког завода у Ваљеву преузели су и потом у својим радовима објављивали Радован М. Драшковић, др Марија Исаиловић, Живан Ј. Грујичић и још неки аутори. Међутим, чини ми се да нема довољно ваљаних доказа да је баш тако било, па га треба прихватити условно. Мада се према расположивим сазнањима ради о некој врсти приватне школе у којој су учила деца из богатијих и угледнијих кућа.

Као први учитељ у овој школи помиње се Алекса Стојшић, пореклом из Осата, области око Сребренице, у источној Босни. Још увек нема ближих података о његовом просветном раду у Осечини. Пошто је знао кројити и шити свештеничка одела претпоставља се да је то радио у Осечини а да је у слободном времену наведену децу учио читању, писању и рачунању. Пошто се и о њему мало зна, а ради се о веома занимљивој, па и значајној личности, одлучили _смо да га детаљније представимо. Учинићемо то на основу података које су већ публиковали Љубомир Павловић, Радован М. Драшковић, др Марија Исаиловић, Здравко Ранковић, Селимир Тимотић, а нарочито Милча Мадић у тридесетом броју "Гласника" Историјског архива у Ваљеву, као и неких својих сазнања.

Алекса Стојшић рођен је око 1785. године у околини Вуковара, у породици која се у време сеобе Срба под Арсенијем М Чарнојевићем доселила у те крајеве. Презиме је добио по деди Стојши. Његов син, а Алексин отац Арсеније био је абаџија (кројач), па се претпоставља да је он од њега научио шивење свештеничких одела. У Вуковару је завршио четири разреда "граматикалне класе" Даље школовање наставио је у Пешти, где је завршио гимназију на немачком и мађарском језику. Намеравао је да упише "правничку" школу алига очева смрт и ускраћена материјална потпора у томе спречавају.

Пред крај лета 1803. године добио је учитељско место у Будимској епархији. Пошто је ускоро дошло до рата између Аустрије и Француске, а он мобилисан и ангажован у неким борбама, чим је 1805. године сазнао за почетак Првог српског устанка илегално је прешао Саву код Шапца и прикључио се устаницима. Према писању Љубомира Павловића у Ваљево је

дошао 1809. године и радио код Арона деде угледног трговца Живка Тадића, који је у то време држао и приватну школу, те је поред заната радио и као учитељ...

По његовом казивању одмах по доласку у Србију прота Матеја Ненадовић прими га за писара и задужи да се стара о војним заповестима у снабдевању, броју потребних ратника, плановима војних операција, потребном ратном материјалу и другом. Као искусни ратник, поред административних послова, непосредно је учествовао у неким борбама. Својом храброшћу и сналажљивошћу посебно се истакао у боју на Баурићи. Поред свих тих обавеза у ретким тренуцима слободног времена српске младиће у устаничким редовима подучавао је писмености, па су неки од њих касније унапређени у свештенике, писаре и сл.

После неуспеха Првог српског устанка Алекса Стојшић напушта Србију и враћа се у Хабзбуршку монархију. Тамо буде поново мобилисан у царску војску и ангажован у другом рату против Наполеона. И, тако се његова ратничка авантура наставља. У том рату унапређен је за страж - местера и понуђено му је да се посвети војном позиву. Међутим он то одбија заокупљен судбином свога народа у Србији.

Зато убрзо потом долази у Србију и као странац јавља се Јеврему Обреновићу, старешини северозападне Србије. Већ 1817. године буде постављен за учитеља приватне школе у Ваљеву са платом од 30 талира годишње. Нешто касније премештен је из Ваљева за учитеља у Београд, а после две године поново се враћа у Ваљево.

Уз посредовање кнеза Јовице Милутиновића у Ваљеву 1820. године заснива брак са Јулијаном, кћерком Јакова Поповића, свештеника из Диваца. У браку са њом добија синове: Косту и Касијана, који ће кад одрасту постати угледни трговци и чланови Клуба дванаесторице и дати значајан допринос привредном, културном И свеколиком развоју ваљевског краја. По политичком уверењу били су либерали и оба ус бирани за народне посланике, а Коста и за председника ваљевске општине. Касијанов син је Александар Алекса Стојшић (18741937), храбри ратни командант ХУП пешадијског пука, вишеструки витез Карађорђеве звезде са мачевима и дивизијски генерал југословенске војске.

Након склапања брака прво је радио као учитељ у приватној школи у Миличиници, а онда у Ваљевској Каменици. Овде је од 1829 до 1835 године учио децу из виђенијих и имућнијих подгорских породица за годишњу плату од 60 талира. У то време имао је сукоб са Антом Јовановићем, капетаном Среза подгорског који му је наводно годишње закидао и по 16 талира. Тај спор вођен је више од две године па се тим поводом Алекса Стојшић, жалио и кнезу Милошу и успео да наплати део својих потраживања.

Од 1836 живи у Ваљеву и ради као учитељ млађе класе у новоустановљеној општественој нормалној школи. У његовој

кондуит листи из октобра 1841 записана је следећа оцена: "Приљежно и врло ревносно предаје, у певању због старости слаб, порока нема, укораван због супростављања властима, способан за звање". Простор нам не дозвољава да даље набрајамо шта је све чинио да што већи број деце обухвати основним образовањем и да их оспособи. Зато уместо тога констатоваћемо да је као учитељ оставио дубоке трагове у описмењавању и васпитању младих нараштаја у ваљевском крају. О томе сведочи и податак да су многи његови ученици постали познати свештеници, учитељи, официри, трговци, чиновници и стручњаци других професија...

Током учитељевања у Ваљеву имао је сукоб са протојерејем Петром Сајићем, који је против њега и његовог колеге Томе Бабића поднео и тужбу Суду окружја ваљевског "због непристојног понашања за певницом ваљевске цркве у време обављања свечане литургије посвећене повратку књаза Михајла из аудијенције султану у Цариграду." Тим поводом били су суспендовани, а Министарство просвете препоручило је Начелству и Суду ваљевског округа да именоване учитеље отпусте из службе и као замену послао им учитеља Влајића. У накнадном поступку Алекса Стојшић је успео да докаже да нема његове одговорности, па је и враћен у службу. Истовремено, предложено је надлежним властима да изуче могућност да му повећају плату.

Поред учитељског позива Алекса Стојшић се неко време бавио абаџијским и трговачким послом. Захваљујући томе, временом је стекао солидан иметак па је средином |Х века у центру Ваљева имао велику и добро снабдевену радњу мешовите робе. Њу ће касније пренети на своје синове, који су у другој половини !Х века имали више кућа, плацева и дућана у Ваљеву, а међу житељима овог града на Колубари били познати и под незваничним презименом Учитељевићи. Алекса Стојшић је умро у Ваљеву 1. марта 1850 године и схрањен је као веома имућан и цењен човек.

Иначе, проживео је мукотрпан буран и плодоносан живот. Нарочито је импоновао његов патриотизам и приврженост српском роду у најбурнијим и најтежим временима. Био је познат као велики присталица династије Обреновића, па је због тога у време Карађорђевића имао извесних непријатности.

У позним годинама бавио се и писањем те је објавио више чланака о просветном позиву. Наводно оставио је и рукопис "Моје успомене из два српска устанка", који је деценијама чуван у Народној библиотеци Србије у Београду и уништен априла 1941. године приликом бомбардовања нашег главног града. пошто је у ове крајеве дошао из развијеније и цивилизованије средине значајно је утицао на промену свести и понашања људи, па заслужује да га трајно отргнемо од заборава.

Милорад РАДОЈЧИЋ