Podgorac

12 СЛодгорац,

во летаћо.

Реформа школства и наша свакодневница

РЕФОРМЕ И КАКО ИХ ПРЕЖИВЕТИ

Хтели ми то или не - на прагу смо још једне образовне реформе. Ни прва ни последња, рекли би скептици. Ипак, собзиром на нове економске, политичке и остале ветрове који дувају последњих година, ова реформа доноси многе сумње, непознанице, опречна мишљења...

Као и до сада - и овом се углавном баве теоретичари, много се полемише, педагогизира, анализира... Како све то изгледа "доле", у "бази" - тој некада омиљеној а сада готово заборављеној речи Кава су искуства и ставови унутар самог процеса педагошког рада, и шта ми који непосредно учествујемо у тој паради мислимо, очекујемо, прижељкујемо... Пратећи све врсте медија, и успут гутајући све могуће информације везане за предстојеће образовне промене, неоспорно је да се коцкице "реформистичког" мозаика слажу и да, као неко ко већ годинама ради, формирам једно одређено мишљење о свему што предстоји. Узмимо, најпре, уи обзир чињеницу да реформа (глобално) прати проблематику (и прилагођава се) већих школа, са комплетним одељењима, педагошко - психолошким службама, и најширим _ профилима наставног кадра. То је оправдано и разумљиво. Но, јесте ли се запитали како ће ова, модерна и хиперсавремена образовна визија, наћи своје место и заживети у малим, сеоским срединама, са комбонованим одељењима и неподељеним школама2 Као неко ко је 15-так година провео у једној од најзабаченијих општина Србије,и ко се свакодневно сусреће са том образовном (не) реалношћу, усуђујем се рећи да поседујем извесну дозу скептизма према свему што следи.

Не учествујући лично, али пратећи медије и запажања колега, намећу ми се многи нејасни закључци. Као прво није ми оправдано да стручне семинаре искључиво воде педагози и психолози !7 Гледајући изводе са њихових семинара чини ми се много тога уопштено, недовршено и "већ виђено". Веома великли акценат ставља се на личност ученика, понашање, социјализацију, емоције, специфичне моделе рада, играонице, маштаблице... Све се своди на толеранцију, разумевање, — међусобно општење... Препоручују се разне игре и симулирају многе животне ситуације - које ми често личе на групне психоаналитичке сеансе. Слабо се помињу наставни садржаји, нови начини

њихове реализације, конкретне теме и области у оквиру појединих предмета... а све у складу с максимумом "сналази се ко и како може". Чини ми се да још треба да поседамо "у круг", зажмуримо, ухватимо се за руке и проблем је решен!

Основу реформе, између осталог, чиниће активно учење, групни рад, изборна настава, специфичности појединих средина... У неподељеним и комбинованим одељењима, где се број ученика креће од 1-2, па до 5-6 по разреду, увек је активно, увек се групно ради, увек је специфично... Како формирати групу, и одредити вођу, а одабрати жељено градиво-кад је ниво знања веома неуједначен, наставних средстава готово и да нема, од куће и локалне средине не добијамо никакву помоћ...

Ми једноставно, осим креде и сунђера, као и добре воље - немамо ништа. Како две године будуће прваке "забављати" учењем кроз игру у туробним учионицама огуљених зидива и полусрушених __плафона2 Кажу: импровизујте, украсите, користите оно што имате... У јеку информатике и глобализације света - теорија о забави са шишаркама, кестењем и пасуљем је смешна. Ми у селу треба да бројимо грашке и правимо скупове од непоједеног жира, јер је доступно и "оргинално, а други имају медијатеке и библиотеке, добро опремљене кабинете,

хале, сале... Потенцијални проблем представља И неоцењивање. Навикнути на _— чин бројчаног

оцењивања, питам се колико је нов начин процене знања првака добар. Можда и јесте, али чињеница је да ће

се и деца и родитељи опустити и

силно изненадити кад крену у | разред. Вратимо се на групни рад. Како У селима нема специјалних

5. август 2003.

школа, па готово у.сваком одељењу имамо дете са неким хендикепом. Уколико неко изостане због болести и

- број је преполовљен а резултати минимални. У сиромашном окружењу где деца имају само основни прибор за рад, а често ни то, да ли су машта и добра воља довољниг

Пратећи белешке са семинара "талас А", урезале су ми се у свест неке речи. Прво оно "да пустим". Одавно у педагошкјој терминологији нисам чула тако ружан термин, јер у нашем народу га углавном користимо као "пустити воду“ и "пустити ветар". Наравно да знам шта значи "пустити" у педагошко - психолошком смислу, али ипак сматрам да је то врло ружно.

Следећа реч која ми "боде уши" је исход. У јеку симпатисања старихнових речи, ова је једна од кључних. Знамо ми шта је исход, али оно 'х' је тако тврдо, немелодично и грубо, а реч је могла бити замењена лепшом. На курукулум сам већ навикла, али на исход тешко!. Све ми то личи на бајку о царевом новом оделу, где је нако нешто осмислио - а већина га слепо прати.

Чињеница је да морамо ући у Европу и свет. Образовање је основа сваког друштвеног система, али промене се и не постижу преко ноћи, зашто да се опет кајемо. Не можемо образовни шаблон развијених земаља применити у нашој сиромашној, нерадној и сваколико запуштеној Србији.

Смешно је у руиниране и непривлачне ентеријере убацивати утопистичке идеје савремене, модерне, футуристичке... образовне демагогије. Будимо реални.

Опрез и мера су услов успешног резултата, да не кажем исхода.

Славка АНДРИЋ, Бела Црква