Podunavka Zemun

244

НОДУМШК«.

уређсна, мораЈно -неспособни остаго , да бм Ш сватпти и изпуннвати моглп. Солонг, Ликургк н Нума у п[1Р .а времена и у наши дана учинили су вечну погрешку збогт, тога, што су казнителнмИ законг за преступленЈе изнашли, у место да мудримг постановлен&мг преступленје разблаже. Они више раде за руку џелата и апсанџ^е, него на удоволвство народа. То е несрећа. Све е затворено, па и само небесно у блато е сурвано. — Тежко томе ко се усуди авно говорити. (Продуженћ слЈјдуе).

Чимг на груди момку паде. Преста шапогг, све е тнхо, Сачо чуешг шумг уздаса Полгобцима угушени — .... Мћсецг скри за облакг лице. Крозг с1>ницу в-ћтарг шапће Шапће лисћу, лгоби цвеће, Пакг весео дал-ћ леће. А за мало пуста оста С15ница одг та два госта. ДИсецг опетг се помоли, И по свету зраке проли.

Коћпнца^ (Балада.) Красна вечерБ с г неба палз, Небо с' звћздам' сво осуто, М'ћсецг пувми, бледо-саишб Тихо лд|ш иутемг. своимг. Све е тихо — еамо ветрићг На умилногг даха кри.ги Крозг ећницу врта оногг Тихо шумш и шагруће, Шапће лисћу, лгоби цвеће, Па весео дал^ћ леће. С-ћнпаа е одг. руж»цз 7 Зимзелено»г црепдетева, У евомг крилу сакрмза е Момка у мому залдабл-ћна. Мома ееди кр>а Ј4 др-агана, Мома млада, к'е> ка*ш» рана; 11-ћ д»а краена плава 01% Лице зора одч> нстока, И устнице лгодице Занеле су момку срце. Момакг сли^но поветарцу, Шапће воли о лгобави: Присподабла лгобавБ свого, Жаркомг пламу неугасномг Пћжноеп. лгобве ружицаши Мириснима одг сћнице, В^рностЕ пако зимзелену, Кои нигда неповеиу. Мома мукомг момка слуша, У к[иоце стидно гледи Стидг и лгобавв речи нема. Момакг опетг речв прихвати, Па се куне Богомг живимг, Сг своимг здравл&мг, очи-видомг, Да ће нбоизи в1>ранг бити, Никадг в-ћромг вревриутнј Мому моли, мому ироси, За дарг НБоВаи ерце носи, Да н-ћгову лгобаш. нрими, И за лгобовв лгобовБ врати. Моми у очи суза блиену Одг уздаса грудБ се диже Част. ева жаргашг пламомг плаву Часг к'о крпа сва пребледи Сва задркта — сва протрну, Очи пдаве кг н^ћм' обрну, Па ко нешто шаптат стаде,

Не задуго затимг бкмо , Ноћца тавна е' неба пала, Нит' Јгћсеца нит' звћздице, Први п^ћвци одпћвалп, Примиче се глуво доба, Савг светг спава, све е мирно, Само тиха киша пада, К'о да небо цвили с' нда. Ал' ко оно там' у тами, Кабаницомг заогрнутг, Амо гроблго журно ходи ? Подг пазухомг нешто прти, А ашовомг поштапа се, Бреме мора бнти лако, Чпмг корача брзо тако . . . Кадг у гробл-ћ, у буџаку Сиуетнвг бреме, копа раку; Рака мала одг два педлн, Два широка, два дубока; Готовг узе сандукг ма.ши, Иа га спусти на дно гроба, А башг куцну глуво доба, Докг дланг о дланг, гробг загрну, Пакг се брже сг гробла врну.

ТрећШ данакг звоиа звоне Оглашуго мртво гћло, А по подне многи ходе, Мртва тогг у гробг спроводе. Сандукг лепБ1и сг в-ћнцемг кићенг, Носе младБ1 шестг момака, Преко н4га превезг држи Кита лепБ! д^ћвоака. Предг нБимг д ^ћва в-ћнацг носи, Па га своимг сз^зам' роси; Звона муклимг зв}'комг звоне, Пратшци сузе роне. Ал' наВвише суза л!е За сандукомг она жена Чупа косе, прси бје Та мабка е то милена, Узг ецан^ћ и уздасе, Све зап^ћва у те гласе: „Но ! кћери, едина у мавке ! У зао часг те маика пон1ела, А у горБ1и на ноге попела, Да ми умрешг у најјлепшемг цвету! Но, кћери, него магерина! Жалостно ми мое негован^, А прегорко мое милован^, Кадг у ладномг гробу трунут' мора!

Ло, кћерн, мОе поуздан-ћ ! Тб 1 маичпна потона радости, Како ми те судба укинула, Оета ндна саморана маика , Безг подпоре, ут-ћхе икакве. 0, немила смрти окрутнице! Зашто мене место едпнице Т б 1 не узе, те прнштеди сузе!?" Тако иаика све до гроба Са сузами нукг меша, А кадг у гробг злато н-ћно Поставише чили момци 1оштг еданпутг маика врисну: „Но кћери, цвеће материно! Укинуто неверничкомг рукомг Гди си Боже, чуешг ли ме Боже! — " Сва задркта, р-ћчв ГоД стаде Пакг у несвестБ на тле паде. Су седкин^ћ маИку диж} г , Г1акг одг гроба да.тћ носе, А остали шаку земл^ћ У трипутЂ у гробг бацаго, Шаптагоћи тужно, тихо: „Землвица ти лака 6 бш ! „Богг ти души твошв прости ! — " Иде св1етг кући с' гроблл, Разне води разговоре О умрвшои несрећншш: бдни веле: „Штега вела, Што го рана смрп. отела, Била, веле, добра душа Само оно да не слуша." Друпи: „Ше прва била, Што се тако иреварила — " У овакви разговори Светина се сва разиЈје, Само оста шштг у гроблго Гробарг гробг новг загрчући Комг брежулнкг кадг направи, И онг гробл^ћ гадг остави.

Опетг затимг не задуго Ноћца тиха с' неба пала, Начичкано небо трепти, Одг звездица сваковрстнн, А младг месецг тамг на рогу За облаке мирно ећда. Све е тихо, мирно, пусто, К'о да светг савг обамрео, Примиче се глуво доба. А кадг дванаестг сатш изби, Тад' се зачу на томг гроблго Мукло неко гуеканћ , К'о кадг мало д-ћте плаче. На плачг овав видишг како Гробг се онаК диже новиЛ, А изг нЂга изилази Биће неко огрнуто Са покровомЂ другимг бедимг, На глави му зеленг венацг, Сво од4ло каже женску. Лета лако кано ећна, Разкрил^ни руку тамо, Одкудг пдачг се дсиВ чуе.