Pokret

Једно вече, видећи га добро расположена, интимни пријатељи Г. Пашића који се били скупили код њега да би се пред спавање поклолили његовој Белој Бради, запиташе га: ко је, по његовој оцени, кајвећи живи државник у Европи.

Г. Пашић се као мало замисли, погледа испитивал: чким погледом све присутне да се увери још једном: да се нијеу друштво његових поклоника увукло и које несигурније лице, па рече: · -

— Знаш, овај, у Европу има, онај, доста државника,

-— јест, јест, повикаше у глас одушевљени Г. Паши-

ћеви пријатељи, али ко међу њима онако одскаче, ко је прави — правцати, истински, рођени, богодани, можда гавећи државника -

-— Има у Европу један, овај, много велик државник, рече Г. Пашић после још мало устезања.

— Кој је то 2 Енглез Француз

= Па, овај, Кун, Кун, овај, како му леровски..,

о

— Па, онај, знаш, што је бло државник па је саду пензију, објасни им Г. Пашић, )

Пријатељи Г, Пешчћеви почеше да преврћу по глави“

имена европских државника, да изазивају пред своје духовн> очи њихсве слике, присећају се њихових дела, говора, тржања.,. ке моме се сетити па не мож:! Кунцптеровскиг Ама на кога ли то мисли Г. Председник 2 И питају га гласно: Да није то какав Пољак" Чех Малорус> Можда натурализовани Енглезр.

-— Шваба, — одговара Г. Пашић.

— је ли доиста жив г

— Овај, жив је ако није умро.

Поклоници почеше ређати имена немачких државника из времена прво Кајзеровог па по том поратног. Поменуше и бившег канцелара Куна више реда ради него ли због његових државничких особина.

= Тај, — рече Г. Пашић, у чијој су успомени остали

помешани Куно, канцелар и реп од мена Голуховски с ко-

јим је имао некад некаква посла. — Тај државник, упути ЈЕ Пашић своје. интимне пријатеље у тајну величине Кунсв“, није, овај, хтео да сиђе с влест, и ако су то, овај, други много тражили... Знаш, овај, тај Кунцлеровски није највећи државник у Европу јер је он најзад сигао с власт, Али је, овај, ипак много велик државник...

И да би својим пријатељима који су дошли на вечерње поклоњење дао праву представу вредности једног истански великог државника, Г. Пашић дохвати неке новине, које су се налазиле у његовом ноћном орманчету и прочита им полако ове редове:

Берлин, 12. августа, 1923. — У последњим часовима десио се у Немачкој случај досад потпуно неповнат у парламентарној исторвји. Канцелар Куно није никако хтео да да оставку своју и свога кабинета иако је представницима већине парламента био обећао да ће то учинити, Председник Државе (Републике) поверио је састав новог кабинета Дру Штреземану. ·-

Берлин, 13. августа. — Нови канцелар Немачке Др. Штреземан образовао је кабинет али није још положио заклетву пошто досадашњи канцелар, Куно, одлучно одбија да да оставку. Особеност овакве политичке ситуације прети да се развије до врхунца пошто се Куно затвсрио у своју кућу тврдећи да је болестан

"и да не може никог да прими ни да с ким разговара.-

Берлин, 13. августа. — Тешком муком пошло је за руком пријатељима Куновим да га склоне на оставку. Председиик- Држеве уважио је одмах оставку бившег - канцелара Куна предану 24 часа по постављању Дра Штреземана за канцелара Немачке. Код председника Републике нашла су се оба државна канцелара. Др. Штревеман почео је да чита текст своје заклетве оног тренутка кад је Куно изговорио претпоследњи слог последње речи своје формалне опрсштајне беседе. Куно

- је после тога озбиљно пао у постељу.. Стање његовог здравља задаје бригу... - У својој студији о Јовану Скерлићу, Г. Богдан Поповић наводи, врло брижљиво; веома смишљено и веома складно,

озанк_

беше име 2... Кунц-

. и носе у Министарство.

'

одлике које један критичар мора имати да би био добар хритичар.

„Сваки критичар, вели Г. Поповић, треба на првом месту да се труди да савлађује своја осећања, то јест да побељи свој лични интерес, или оно што он у својој неувиђавности сматра да је његов интерес. Он треба своја осећања да савлађује исто толико колико да негује расуђивање и укус, и више још; јер од ола два једина узрока наших погрешних судова, непотпуне анализе и личног интереса, овај последњи је несрављено већи и несрављено чешћи непријатељ истини, - „Криатичар треба да се "претвори у Чисто Посматрање; његов ум треба у том погледу да буде чиста фотсграфска плоча, бео ласт хартије пре но што се предмети-у њих упи“ шу, а његова оцена огледало, које све препроизводи, а ништа само не додаје. Осећању треба пустити маха тек пошто сте пре тога „суво“, „без одјека“, примили утисак, — непомућен утисак, — који онда постаје и остаје поуздана основа

_правилном осећању, и чак правилном узбуђењу. Ум су често поредили с крмом и бусолом, а осећање с паром и ветром: — тек пошто сте на ветреној ружи видели правац и узели крму у чврсте руке, можете пустити пуну пару и пустити да ветар испупчи једрила. Исто као у науци, потребна јену књижевној критици она — како је Бекозл необично зове „сува светлост“ умг; само она светли правилно; све је остало светлост „влажна“, задамљева страшћу или- осећањем. Наш људски разум врло је слаб пламен, пламачак један. Разум човека подложна неконтролисаним осећањима, то је свећа на ветру. Њен пламен се лелуја, дими, не светли, и готов је сваког часа да се потпуно угаси. Као свећу рукама, треба оно мало памети што је човеку дата заклањати најбрижљивије, Само неодољива љубав према чистој истини, без и једне друге љубгви (ва време суђења), и неодољива потреба за. самокритиком и за савршеном тачношћу, па ма се тицало и ситних ствари — може спасти. 3

„Критичар не треба да буде политичар, па можда ни јавни радник, јаче заинтересован за ову или ону тежњу; но само научник или непристрасан судија, посматрач, гледалац. Ко цен“, он не треба да „ради“; његов је рад да цени. Треба може бити и овде, као и другде, извршити поделу рада. Људи се деле на оне који играју улогу на позорница, и на оне који“ седе у партеру, посматрају ин цене. Онп вероватно не треба да мешају своје улоге.,.““)

#

У једном дневном престоничком листу („Београду“) · читамо ову белешку: -

„Г. Панта Гавриловић, помоћник Министра Иностраних Дела, посетио је уметничку изложбу („Цвијете Зузорић“) у Ристићевој кући.

Чиновници Министарства били су изненађени овим изванредним уметничким интересовањем свога дисциплинског шефа. Ствар су објаснили сентименталношћу Г. Гавриловића. | према Растићевој кући, у којој је провео толико лепих часова, много више него наша спољна политика.

Али како помоћник Министра Иностраних Дела, насу-_ прот своме позиву, није имао. прилике да се креће у свету, догодио му се један малер који је взазвао отворен смех адравих и веселих уметника, -и који ће сутра изазвати скривено подсмехивање чиновника Министарства.

Пошто је купио две слике ва своја оделења у Мани» | старству, увгред речено међу најгорим на изложби, помоћник Министарства Иностраних Дела, противно сваком реду на свима ивложбама у свету, наредио је да се слике одмах скину

Ко вели платио их је...“ За

Ова белешка одликује се не само краткоћом и јасношћу

него нажалост и — истанитошћу. Ипак, покушај дела прераног

одношења слика са изложбе извршен од Г. Панте Гавриловића има и олакшавних околности. Г. Панта Гавриловић није, истина, упућен у уметнички ред, али је он свакојако човек од стила. Г. Панта Гавриловић је брзо схватио да велелепне просторије нове монументалне зграде Министарства Иностра- · вих Дела треба украсити уметвичким делима одговарајуће вредности. На изложби „Цвијете Зузорић“ Г. Панта пронашао је таква дела бев икаква напрезања пошто је он врго талентован, Што је пак сувише похитао да хармонији ствари.

#) Богдан Поповин, Јован Скерлић као књижевни. критичар, Београд, . 1921., Издање С, Б. Цвијановића, стр. 46.'и даље,