Pokret

136 покрЕТ

земље безусловно траже пуну заштиту. Наша индустрија, која се налази данас у знаку подизања, захтева помоћ и заштиту, која јој се може дати само на тај начин, мислимо при важењу данашње опште царинске тарифе, што ће се повећати ажија и то на златни паритет. Повећањем ажије на реалви однос постићи ће се две ствари. Прво, приходи од увозних царина, који према буџету од 1922. и 1923. г. представљају суму од 1.320 малиона, знатно би се увећали, управо удвостручили, што би било од драгоцене користи по државне финачсије. На овај начин приходи од извозних царина постали би непотребни, а то би омогућило укидање и самих извозних царина, које се данас и држе само из фискалних разлога. У питању заштите, повећање ажије имало би пре. судан значај. Само, као и увек, и овде би требало извршити класификацију робе, коју увозимо, јер је немогуће дефакто завести златни однос, како за луксузну робу тако и за ону која је потребна, и то за ову другу нарочито с обзиром, да ли се она код нас производи, или не. Дакле, за луксузну робу и робу потребну и најширим слојевима, која се про: изводи код нас и чија је производња довољна да би задовољила целокупну нашу потрошњу, треба завести потпуни реални однос, управо подићи ажију на златни паритет. Само на овај начин, ми ћемо бити сигурни и обезбеђени од туђинске робе и њене конкуренције, која је имала кобних последица за развој и напредак наше индустриске радиности, Солидна и сигурна заштита потребна је више него икад нашој индустрији — с једне стране да би јој се омогућила конкуренција, с друге стране да би

јој се омогућио придолазак капитала, који јој данас

специално недостаје, а чији је прилив био немогућ под једним тако либералним царинско-политичким режимом. Прелаз од данашње, недовољне, ка пуној и оправданој заштити не сме да буде нагао, већ сасвим обазрив и поступан, како би могло да се констатује конкретно дејство његово.

Што се тиче робе која је лотребна, а коју ми не продуцирамо, код ње не би било оправдано ни опортуно да се захтева стварни однос царинске ажије. Сопциално-политички разлози овде могу да имају свога основа и њих треба акцептовати. Царинску ажију овде, или треба оставити онакву каква је, или је, само ради заједничке сразмере, незнатно дићи. Ако би се на овај начин решило питање ажије ми потпупо верујемо, да би просблем наше заштите био много повољчије решен и да би дао много боље резултате.

Када се зна шта значи несметани развој наше домаће радиности, специално индустриске, за економски, политички, најзад и културни живот наше земље, виших разлога не може бити, осим предрасуда, да се данашња политика, која је рђава, и даље продужи. Ако се не буде заменила бољом, данашња царинска политика, мораће ипак да капитулара једног дана, јер њој недостаје оно што је битво царинска политика значи политика заштите и она

постоји само утолико уколико је домаћој привреди.

потребна. Само онога дана када ова политика буде доживела свој неминовни слом, наша привреда биће исто тако рупнирана, што ће довести до потребе за новим жртвама и за новим чекањем на њено подизање. М. В, В.

„ЗА НОВИМ БОГОМ“

У аутобиографском, недовршеном одломку, пи саном за фељтон поткрај живота, вели Матош, да је из војске дезертирао без икаквог спољашњег узрока. Зато је у толико више било унутарњих разлога, који су га отјерали из домовине.

Баш некако крајем јуна 1894. дође Матош као војник у Загреб на Поткивачку Шкољу, с надом да ће као војни питомац ићи у Беч, на Ветеринарску Академију. У Загребу тек опази, да је осам мје: седи живио у војсци као одрезан од свијета. „У Загребу вилјех, да сам нико и ништа, мртав за сваку слободнвију мисао.“ Другови су одмакли од њега, у цијелој се омладини опажа неко потмуло, незадовољно вријење. Поред политичког покрета омладине спрема се у Загребу три године доцније остварена модернистичка сецесија Младих. Младић би хтио да судјелује у политици, као слободар и револуционар; он би хтио да судјелује иу неком новом критичком и умјетничком покрету и да оснује слободан белетристички лист у заједници са неколико другова, огорчених клерикалном струјом Виенца и Матице Хрватске.

Али онје војник и— што га чини још немоћнијим — сам међу вршњацима: не свиђа му се та Модерна лажних недопечених „симболиста“ и „артистичких“ снобова на једној, а прозаичних реалиста политичара на другој страни. Једни, без талента и неинтелигентно, прихватише начело | ам рош | ам тек

онако, на брзу руку, мислећи, да то начело а рпоп искључује сваку везу умјетника с његовом расом, не видећи, да би у том случају такова умјетност без коријена била осуђена да увене као цвијет у зраку (како се послије и догодило!); други, без елана, одбацаше од себе за њих „лажни“ национализам, задовољавајући се ситним, свагдашњим личним радом на основи опће људских хуманих 'обвеза, на начин чешких реалиста, То се називало реакцијом на хрватски романтизам и млади се хумориста ругаше том литерарном и политичком муцању, видећи у њему знак опасне немоћи. Мрзећи још као ђак из све душе компромисе, златну средину, половичност, стрпљивост, Матош већ онда не прашташе неспособности и дипломатисању ни у литератури на у политица. Тај нелоправљиви несташко бијаше од нарави борац. Како је одувијек био за јасно одређену љевицу, увијек за пркос и за крајњи отпор, нашао је у Старчевићевој странци најбољу средиву за култивисање свог индивидуалистичког отпора. У праведној борби хрватског народа не може бити ни помирења (ни компромиса. Хрватско-угарска нгаодба је најстрашнији злочин над хрватским народом: полазећи од тих старчевићанских догма, и Матошу су, као његову учитељу Старчевићу, Јелачић и Штросмајер тек наивни, преварени дипломате, а пут да слободе за мале народе

води само преко великих, свјетских конфлаграција,