Pokret

покрет

139

сина разметнога, који је згрјешио и још би хтио да се врати (— вратио се послије 14 година —), и

пут по Сријему, и сусрет са шпијоном, војником из његове кумпаније, и бијег, сличан бијегу кнеза Крапоткина, из петроварадинске тврђаве, па четири дана екривања по банатским кукурузима, и бјегање преко

Дунава, и потјеру за њим, и — као смрт, као спас —

град на другој обали, сјајан, блистав и румени град, а над њим као да гори, као да дрхти ауреола његовог новог божанства. Изишавши, падне ницеи пољуби, као Одисеј, ослободитељицу обалу. „Постао сам челиста, па новинар, литерат. Није Бог зна шта.“ (Успомене). Љубо Визнер

МОЈА ОВИ ЈЕ

ПОВОДОМ ПЕДЕСЕТОГОДИШЊИЦЕ СМРТИ

9. фебруара, било је педесет година од смрти француског историчара Жила Мишлеа (Јшез Мисћејеђ), чије дело је још и данас потпуно свеже. Његове историје, надахнуте песничким и филозофским генијем, научиле су нас да волимо прошлост и да је разумемо. Зато се на њега данас враћамо и с љубављу и са захвалношћу.

Ко је читао само Мишлеова историска дела, може не знати да је он у својим слободним часовима писао сопиолошко-филозофска и песничка дела као што су: Народ, Жена, Библија човечанства, Порекло права, Вештица, Студент, Наши синови, ЈЂубав, Језушти, Свештеник и леена, и чак природњачка дела као што су: Тица, Инсекш, Море, Планина.

Много више су познате Мишлеове књиге из светске историје, а нарочито из историје француског народа. Поменимо само: Римску историју у два тома, Историју Француске у 19 томова, Историју Француске Револуције у 10 томова, и не говоримо о разним уџбеницима његовим — ремек-делима краткоће, јасноће и тачности! — монографијама о славним женама и великим филозофима.

Жил Мишле, велики историчар, љубавник вечитог идеала правде, апостол слободоумних идеја, мало је познат у нас. То је велика штета, јер су први духови у Француској и у свету сложни да у њему славе једнога од највећих „песника у прози“ кога неки стављају испред Босиса и Шатобриана. Штета је и због тога што Мишле стоји међу најбољим социалним људима свих времена, и што можда ни један велики човек у толикој мери није припадао истовремено својој домовини и човечанству. На наш језик је преведена Жена, али многа друга његова дела, славна у свету, још чекају свој ред. Нарочито би ваљало превести Мишлеов Народ, где је, може се рећи, сажета сва његова мисао, суштина његовог генија, живи израз поезије и истине.

Мишле је тако лепо писао историју, уносио је толико живота у мртву прошлост, са толико живописности је васкрсавао догађаје, износио пред нас људе, сцене и пејсаже, да се до скоро сматрао више:песником него историчарем, да му се одрицала свака научна вредност, док се његова машта хвалила и славила. Истина је да човек тешко верује да се минула времена могу видети онако јасно, да се људи из давне прошлости могу тако приближити нашим очима, да нам се слике од пре толико векова могу појавити у тако живим бојама. Коме нису текле сузе док је читао спаљивање Јованке Орлеанке, или узимање Бастиље 14. јула 1789. године, или Празник Уједињења Француских Покрајина, годину дана доцније!

Како веровати да то није само уметничко дело једнога песника већ и плод научног истраживања Мишлеа историчара» Његове странице узбуђују срца,

буде симпатију и дивљење за хероје, мржњу за издајице и тиране. Осећамо како је Мишле своју душу умешао у минуле ствари. Причао је о себи самом причајући о Француској: радосно, отворено, са сузама.

Научили смо да историја буде досадна, пуна датума и имена, и немамо поверење у истинитост свега што нам Мишле каже. Међутим, данас је педесет година његове смрти (умро је 9. фебруара, 1874.), научна нстраживања су проширена и удубљена, чињенице су проконтролисане, и нађено је да Мишлеова историја није само позеија већ и истина.

Велики историчар Фрачцуске Револуције Г.А. Ашатд, проф. Сорбоне, најбољи познавалац тога доба, тврди да Мишле није само „слатки стилист“, већ и историчар-научник. „Провео сам скоро четрдесет година свога живота над документима са којима је радио Мишле, за своју Историју Револуције, и могу посведочити, каже г. Олар, да нема основа сумњати у Мишлеову научност. Он је живео у сред докумената, радио је само на основу докумената, на највернијим сликама из прошлости, и, ако у његовој књизи истина добија изглед поезије, то је зато што је он сам осетио, преживео ту истину, стављајући је у сјеју љубави где нам је лепа зато што је видимо живу.“

Други један историчар, г. Сатше Ји ап, професор у Колеж де Франс, наследник славног Ризте] де Сошапсез-а у испитивању првих векова Француске историје (галско доба), даје такође своје изрично сведочанство у корист Мишлеа као научника. (Он га нарочито хвали што је први међу европским историчарима увидео велики утицај земљишта на развој историских догађаја. „Мишле је разумео, каже Јш ап, да је човек, у свима временима, носио и показивао трагове своје земље, и да је ова била прва радница историских чињеница.“

Римљани су дошли у Галију зато што су их привлачила галска плодна житна лоља. А Француска је, без смртне опасности, успела пребродити толико криза, ратова и револуција само захваљујући своме земљишту које није престајало да је храни и зато што је њено земљиште било довољно за њену исхрану: „услови који су својствени нашем земљишту чине од Француске земљу која може живети без иностранства и која се обнавља сваког пролећа, после зимских бура које јој долазе са океана.“

Ово схватање нарочито подвлачимо зато што су га последњи догађаји у Немачкој, Енглеској и Русији потврдили, и што наша земља срећом личи на Француску. Остаје још да се она и њена прошлост проуче и опевају онако како је то Мишле

учинио за своју домовину. Др. Драгољуб Јовановић