Pokret
мо =
покРЕТ_
су негирали ову безусловност и њој противставили највеће повлашћење, које је сем наведена два огра ничења изузело од домашаја још и оне повластице из конпензационих и контигентних уговора.
покретну тако и непокретну својину. Од овога последњег незнатно се одступало за правна лица, где се тражило специјално одобрење. Према томе јасно је да је у предратним уговорима разлика између
МАРИЈАН ТРЕПШЕ
Постављено одступање је довољно да би вем показало да клаузула највећег повлашћења у послератним трговинским уговорима није више „безусловна“ већ „условна“ кад се узме у обзир да су компензациони и контигентни уговори у својој основи специјални уступци, који се дају само одређеним државама. Европске државе усвојиле су образац америчког највећег повлашћења, само не у својњеговој потпуности. Америчко највеће повлашћење, правилно схваћено, значи да за специјалне уступке важи највеће повлашћење, под условом да је дат држави уговорници одговарајући еквиваленат. Код нас уступци из конпензационих и контигентних уговора представљају могућност да буду замењени са једном другом реконпензацијом у толико у колико се изрично у уговору предвиђа њихово изузимање. То би била разлика која би могла да се повуче између нашег „условног“ највећег повлашћења и америчког.
в
Најзад дошла би одредба о етаблисману странаца, као треће питање, које треба нарочито нагласити, како с обзиром на наше конкретне прилике, тако и да би се дошло до потпуне разлике између трговинских уговора пре и после рата. Према предратним уговорима положај странаца регулисаван је на следећи начин: Прво — странцима је загарантована пунопразна заштита, што представља право странаца да се могу користити постојећим властима и судовима у погледу заштите својих интереса и права. Друго — да имају права на обављање рада ма које привредне гране, а услови су исти као и за домородце: исто тако право закључивања трговинских послова и то лично или преко пуномонника. Треће — право настањивања или привременог
бављења и најзад четврто — да могу стицати како
ПРИЈАТЕЉИ
странаца и домородаца била по готову незнатна мислимо у области приватног и трговачког права.
Положај странаца у нашим послератним уговорима знатно је измењен, Од свих горе наведених права у данашњим трговинским уговорима 31 стра-це се предвиђа само следеће: Право на заштиту, настањивање стално или привремено и најзад на отправљање трговачких послова“.
У погледу горњих одредаба поратни трговински уговори заводе потпуно ограничење, управо оно се не уноси у уговор нити се изрично забра: њује него се оставља свакој држави да она самостално решава да ли ће дозволити пријем радне снаге и најзад право на стицање непокретне својине или не. Горње одступање довело је до велике дискусије“ и протеста: зашто се заводи један суверени режим, у погледу решавања горњих одредаба, када се зна да ће они резултирати на њихову штету, па дакле и на штету опште међународне размене добара.
Поменуто гледиште теоријски схваћено у својој основи није нетачно али је сувише јако наглошено. Ако се анализирају горње и даље важеће одредбе, у погледу поступка са страним поданицима — право на обављање трговачких послова и право заштите — може да се дође до закључка да су оне потпуно довољне да појам међународне размене добара готово ништа не изгуби од своје садржине. Онемогућавањем да се стран радни капитал пласира, а то данас чине ревносно све државе, може само да се ограничи правилна циркулација међународних продукционих фактора рада и капитала а никако ме-
# Чл. 9. „поданици једне уговорне стране имају права да пред судовима воде спорове Чл. 10. „трговци имају права да у областима друге уговорнице купују робу“.
» „Трговински Гласник“. 68 бр.