Pokret

покрет 995

ИМАНУЕЛ КАНТ

1724—1804

Ових дана се у Немачкој с помпом, коју Кант никад није волео, прославила 200-годишњица његовог рођења. Две стотине година, то за науку није мали размак, па ипак се у филозофији и данас осећа Кантов утицајвише него ма кога филозофа пре или — што је још важније — после њега. Малог раста, мршав, уских груди, кривих рамена, благих и умних очију, огромног чела, за које његов ученик Хердер каже да је „за мишљење саграђено“ — тако је изгледао човек, који се данас убраја у најлуцидније духове окцидента.

Кант се родио 22. априла 1724. год. у Кенигсбергу у скромној породици, која своје порекло, ако је тачна породична традиција, води из Скотске. Отац му је био обичан седлар. Скоро сав свој жи: вот провео је у месту рођења, а ван граница Источне Пруске није уопште викад ни одлазио. По завршеним универзитетским студијама био је неко време домаћи учитељ, а 1755 год. постављен је за при ватног доцента на кенигсбершком Универзитету. У овом рангу остао је пуних 15 година. Професор је постао тек 1770. год. Слабога тела, уз то изнурен неуморним радом свога генијалног духа, почео је последњих година свога живота опадати и физички и психички. Због тога је 1796. год. морао обуставити предавања, вегетирајући још неко време, док 1804. смрт не учини крај овом највећем филозофу свих времена.

Живео је необично мирно, придржавајући се принципа које је проповедао. Његов живот био је огледало његове филозофије. Један догађај је ипак унео прилично забуне у тихи живот овога научника.

Још кад је написао своју расправу „О радикалном.

злу“, у којој је дошао у опреку с догмама црквене хијерархије, цензура ју је пустила с примедбом „да се може штампати, пошто само велики научници читају Кантова дела“. Али већ друга расправа, „Борба доброга принципа са злим за власт над новеком“, била је забрањена. Пруски Краљ Фридрих Вељем [ упутио је Канту специјалну заповест, којом је оптужен да је „изопачио и унизио извесна главна и основна учења Светог Писма и Хритпћанства“, те се позива да свој углед и талент употреби на чување „прадедовских интенција“. Кант се против ове оптужбе бранио, али је ипак изјавио да ће се у будуће уздржавати од писања и предавања о религији. Ово је обећање и одржао све до краљеве смрти. = Филозофска се мисао код Канта лагано — го тово одвећ лагано — развијала. Док је дошао до свога зрелог и потпуног схватања, прошао је готово кроз све фазе кроз које је и филозофија уопште прошла. Скоро човек да герује да и за развој његове филозофије важи биогенетички закон, по коме онтогенеза понавља филогенезу. Постоје у главном четири фазе у развитку те филозофије:

1. — догматизам до 1760. год.

2, — скептицизам, до 1769. год.

3. — зачетци критицизма до 1781. год.

4. — критицизам, од појаве његовог главног дела „Критике чистог разума“, 1781. год.

У првој — догматичкој фази Кант је стајао

потпуно под утицајем Лајбниц- Волфове школе, која је онда мање више на свима универзитетима

Немачке владала. Он тада још не сумња у моћ људског сазнања, нити зна за његове границе. Пажња

му је поглавито концентрисана на природне науке. Најважније дело ове перијоде је његова „Општа природна историја и теорија неба“ (1755.). У овом делу Кант је поставио своју чувену хипотезу о постанку сунчевог система, коју је доцније Лаплас даље развио и обрадио. Она је и данас у науци усвојена као највероватнија и позната под именом Кант- Лапласове теорије. Кант ту хоће, између осталог, да докаже да је могућно научно објашњење постанка света, у шта је сумњао чак и велики Њутн, под чијим утицајем Кант иначе стоји. Знао је да ће га ова смела хипотеза довести у опреку с ауторитетима, али, вели, ко тражи истину, „треба само разум да слуша“.

Око 1760. осећа се код Канта утицај скептицизма. Тај утицај је дошао из Енглеске, нарочито од Јума (Нште). Он се нарочато опажа у делима: „Покушај да се појам негативних величина уведе у светску мудрост“ (1763.) и „Снови једног видовњака објашњени сновима метафизике“ (1766.). Последње дело је писано противу познатог шведског спиритисте Сведенборга. Разликује се знатно по стилу од других Кантових радова; пуно је здравог хумора и ироније, и показује нам писца као финог и духовитог козера. Извесне метафизичке теорије имају нечега заједничког са фантастичним творевинама спиритиста. Њихова се могућност не може порећи, али су оне зато још врло далеко од тога да буду стварност. Творци тгквих теорија, као и деца, очигледно бркају фантазију са стварношћу, „Основне метафизичке проблеме о души, слободи, бесмртности и т. д. разум није у стању да реши, јер он уопште није у стању да схвати скривена својства ствари. Ово не значи још да Кант метафизику сасвим одбацује; напротив, он се жали да је те среће да је у њу „заљубљен“. Али њу треба поставити на своје место. Правилно схваћена, она није наука о апсолутној истини, већ „о границема човечијег разума.“ Тако смо место метафизике добили у ствари једну нову филозофску дисциплину, теорију сазнања.

Ово испијивање граница човечијег разума одвело је Канта од скептицизма ка критицизму. Његове почетке, управо прелаз ка критицизму, налазимо у латинској дисертацији, која му је донела профссуру: „Пе типа: зепуфшив атдис те ови јотта. ег рттари“ (1770.). Кант је, како то Винделбанд добро примећује, овом расправом ударио темељ не само својој професури већ и филозофији. Овде срећемо исте мисли, које ћемо доцније наћи у његовом главном делу, бар у колико је реч о чулном сазнању. Он овде узима два принципа сазнања; чулност и ум. Облици чулног сазнања су простор и време, а његов садржај чине осећаји (сензације), јер све што опажамо, опажамо у простору и времену. Тако у овој расправи налазимо извесне битне елементе, које ћемо срести доцније у првом делу „Критике чистог разума“, у трансцендегталној естетици. Али и поред све сличности не смемо заборавити ни разлику, која је још увек очевидна. У поменутој дисертацији Кант још верује у могућност сазнања „ствари по себи,“ То знање не могу нам