Pokret

226

покрет

додуше дати чула, јер њима упознајемо ствари онако како нам изгледају, али до тога сазнања можемо доћи преко ума, јер само он сазнаје ствари онако какве оне заиста јесу. У своме главном делу међутим Кант уопште пориче могућност сазнања ствари по себи, па било то чулима, било умом.

После ове дисертације настаје дужа пауза (од 1770. до 1781... То је доба сазревања и систематисања Кантове критичке филозофије, коју налазимо гаговештену још у расправи од 1710. год. У заоставиштини Кантовој Бено Ердман је нашао забелешку „година 69. донела ми је велику светлост“. Требало је међутим да прође преко десет година, док је та светлост обасјала и остали свет. Да је Кавт нешто умро пре 1781. год., када је објављено његово главно дело, савременици би оплакивали једног талентованог присталицу Лајбниц Волфове филозофије, у филозофији би се данас његово име једва спомињало, а несумњиво је да ником не би пало на ум да прославља двестагодишњицу његовог рођења. Тек 1781. год. дала нам је правог Канта; та година је епохална не само за њега, већ за развој филозофске мисли уопште. –

Видели смо да Кант у дисертацији од 1770. год. разликује два извора сазнања: чулност и ум. Шта то значи објаснићемо најбоље на једном примеру. Узмимо један од основних закона физике: сва се тела на топлоти шире. Да се тела шире кад се загреју, до тога сазнања долазимо заиста преко чула; искуство дакле игра врло важну улогу при доношењу горњег правила. Али сазнање да се сва тела шире на топлоти не може се добити никад чистим чулним опажањем, до тога сазнања дошло се поређењем пој ј веден закон.

појединих случајева из којих је изАкт којим се то извођење врши није

Иво КЕРДИЋ

акт чулног посматрања већ акт мишљења. И животиње имају искуство, али до сазнања закона оне се никад не уздижу, јер им не достаје, да се тако изразимо, орган за мишљење — ум. Чула дају материјал, ум тај материјал прерађује. Према томе да ли се као главни извор сазнања сматрају чула или ум, имамо две теорије сазнања; емпиризам и рационализам.

Емпиризам налази да све наше сазнање долази у главном преко чула, без чулног искуства сазнање би било немогуће. Човечији дух је у почетку фађија газа, која има да се испуни чулним утисцима. Па чак и оно што ум мишљењем изведе оснева се на чулним утисцима: МЕ ез! !п штеПести, а104 поп ел за зепзи. -

Сасвим друкчије схвата ствар рационализам. (Он тежиште сазнања преноси из чула у ум. Чулима сазнајемо само оно што је појединачно; до сазнања законитости и реда долази се једино умом. Без њега не може бити науке, ма како чула добро функционисала. Чулима сазнајемо само спољашњи изглед ствари, ум је једино у стању, да иза овог спољашњег изгледа сазна суштину ствари.

Какав став заузима према емпиризму и рационализму Кант у критици чистог разума" И код сазнања чулима као и умом ваља, по њему, ргазликовати две ствари: садржај и форму. Садржаји сазнања (осећаји вида, слуха ит.д.) дати су само у

искуству, до њих долазимо једино преко чула а розгепоп, форма сазнања је напротив ван искуства, а рпоп, и то како за оно сазнање које добијамо преко чула, тако и за сазнање умом. Форме чулног опажања су простор и време, форме мишљења (ума) су.

категорије. Дакле облици мишљења као и облици

опажања су ван искуства, али они налазе примене та

само у искуству, јер садржај сазнања чине осећаји разних чула. Зато ни чулима ни мишљењем не мо. жемо сазнати ништа ван искуства. Тако је Кант на овај начин извршио синтезу емпиризма и рационализма. Чула и ум се допуњују: „Разум не може да опажа, чула не могу да мисле. Само онда кад се сједине, може постати сазнање“. „Мисли без садржаја су празне, опажања без појмова су слепа“.

ПЕТАР ДОБРОВИЋ

Ова синтеза емпиризма и рационализма је једно од највећих дела Кантове филозофије; друго, не мање значајно састоји се у синтези догматизма и скеџтицизма. |

Предговор ка првом издању критике чистог разума почиње Кант речима: „С обзиром на једну посебну врсту његових сазнања човечији разум има

чудну судбину: да је оптерећен питањима, којих