Pokret

270

покрет

гледа апсурдно да у једној хомогеној држави може

да се деси овако нешто: када се врло добро зна да

право закључивања трговинских уговора припада само

држави као целини — као међународном субјекту. %

То би биле главне и карактеристичне одлике наших послератних компензационих и контингентних

уговора. Њихова улога, и онда када су они били примењивани била је прилично безначајна, а данас када они припадају прошлости о њима се може да говори као једном куриозном детаљу наше поратне

трговинске политике. М. В. Вуловић

СЕЗАН И ЊЕГОВИ НАСЛЕНАИЦИ

· У Уметности, од њеног празачећа из човекове екстазе страха, бола и радости, његова унутрашња живота који се хтео манифестовати кроз средства која стоје уметности на расположењу, — постојао је и постоји један једини закон: сшварање. Створити конкретну ствар, нову реалност из апстракције као што је психички доживљај, а све помоћу средстава која стоје на расположењу — био је увек циљ праве Уметности. А ово су знали сви велики уметници од прачовека до данас. Закон је увек био исти, циљ

Онда се јавио Сезан, да проучавајући велике старе открије праве путеве Уметности и законе под којима се она једино може кретати даље. Од великих из историје — напред!

Прошли век за своју одлику имао је на крају натурализам. У сликарству, он је завршен импресионизмом као врхунцем тога пантеистичког расположења епохе, и да би — у жељи: што ближе природи — оборили традицију Академије и атељеа као

увек општи, само су начини, помоћни елементи, сред-з „лажне природе“, импресионисти су пронашли ргет

ства, били различити. Велики и прави уметници знали“

~

Р. ЖАН-ИВАНОВИЋ

су то. То нису знали само они слаби, малени, она маса незнатних који су без осећања за тај закон, без великих дубина и снаге, површно и погрешно схватили оне праве. То је постепено и довело Уметност до нашега века на погрешне путеве, у мртве воде лутања без циља, табанања у месту и ћорсокак,

одакле се без враћања у назад није могло даље.

# Из књиге у припреми „Савремене тежње у сликарству“.

сат. Поткрепљени открићима из науке о боји и

РУСКИ ХРТ

светлости, они су оборили „мрки сос“ атељерског сликања и утопили се у сунчеву светлост и боје пејзажа и спољашњег света. Постоје само боје сунчевог спектра, светлост и њени атмосферски утисци су главно. И они су до лудила једног Ван Гога и пијанства Монеа и Сињака, научно поткрепљени, анализирали, сецирали и разлучивали светлост и боју до најтананијих нијанси и апсолутног одбацивања пластичне форме. Настала је епоха „штимунга“, опи-